Староседеоци и придошли као два паралелна света

Слободан Јанковић*

Док полиције Аустралије, Велике Британије, Шпаније и других земаља хапсе неке од учесника антиимигрантских протеста, део медија попут агенције Ројтерс или листа „Гардијан” учеснике олако квалификује као делом неонацисте. Демонстрације против миграната, а понекад и физички обрачуни локалног становништва са онима који су прва, друга или трећа генерација имиграната, периодично се понављају у различитим земљама Запада. Неколико пута током овог лета, протести су одржани у Великој Британији, а крајем августа у Аустралији и Холандији. Пре око месец дана после убиства које је починио имигрант незадовољство је еруптирало у Пољској, а протести су одржани и после неоснованих сумњи за још један напад.

Поводи за антимигрантско расположење су разнородни и у извесној мери специфични за сваку земљу понаособ. У Великој Британији, на пример, од прошлогодишњег јуна до истог месеца 2025. забележен је до сада највећи број нових тражиоца азила, њих 111.084. То је пораст од 14 одсто у односу на период јун 2023 – јун 2024. Подсећања ради, један од кључних аргумената за Брегзит (поред повратка пуне суверености) био је и заустављање илегалних и уоште масовних имиграција. Повод за најновије протесте била је пријава да је један од миграната, смештен у хотелу у вароши Епинг, сексуално напао четрнаестогодишњу девојчицу. Управа Епинга захтевала је да мигранти напусте хотел, што је суд одбацио, пресудивши да они имају право да и даље бораве у хотелу о трошку државе, баш као што то право уживају у око 200 смештајних објеката тог типа широм Велике Британије.

Поводом ове пресуде, једна припадница владајуће лабуристичке странке изјавила је да су права азиланата претежнија од права домаћег становништва. Избиле су демонстрације, а мање групе, од по неколико стотина људи, покушале су да се пробију до самог хотела. У другим местима на Острву, протести су били још масовнији.

Недавно се у Великој Британији, у којој се већ неколико година спроводи закон хапшења због „зломисли”, тј. на друштвеним мрежама или другде изречених мисли које власти квалификују као говор мржње, пoјавила се мапа градских и локалних управа које су систематски, неке и током пар деценија, прикривале организовано и масовно силовање белих девојака од стране махом пакистанских мушкараца.

О овом феномену су се прве вести појавиле деведесетих, па средином прве деценије овога века, да би тек недавно дошле и прве пресуде. Постоје јаке индиције да су у акцији прикривања учествовали припадници полиције, градских управа, центара за социјални рад, а постоје сумње и у рад правосуђа. Бивша детективка из Манчестера, Меги Оливер, сматра да је премијер Кир Стармер учествовао у прикривању таквих кривичних дела док је радио у тужилаштву, што он, наравно, негира.

Опозициона конзервативна странка тражила је државну истрагу за ове наводне злочине у којима је, процењује се, силовано и подвођено око 1.400 малолетних белих Енглескиња само у Ротерхему, а исти случајеви су се, тврди се, десили и у низу других британских градова. Међутим, владајућа странка и посебно премијер Стармер и перјаница британског политичког феминизма Џес Филипс, наложили су својим посланицима да гласају против, с образложењем да би то продужило судске истраге које се спроводе на локалу. Под притиском јавног мњења, премијер Стармер је средином јуна ове године ипак дозволио истрагу. Зато и не чуди да Реформистичка странка евроскептика и Трампу наклоњеног Најџела Фаража, који се залаже за заустављање имиграција и за укидање процесуирања зломисли на интернету, као и за масовне депортације миграната, води испред све три традиционалне партије у британском парламенту.

С друге стране, ставови према угрожености миграната и кад поједини од њих почини силовање, убиство или неко друго кривично дело које наиђе на одјек у јавности, нису усамљени. Наратива да су мигранти жртве предрасуда и лажних оптужби све је више и у филмској и у ТВ продукцији. Тако је било и у САД до победе Доналда Трампа на изборима 2024. године. Међутим, стварност Европе, као одавно и многих четврти у САД, јесте стварање гета у којима закон „другачије важи”. Свесни да имају законску заштиту или пак блаже аршине у примени казнених параграфа, насељеници у тим зонама развијају нетрпељивост против домаћег становништва, али и сваког покушаја да им се ускрати „право” да, рецимо, користе услуге јавног превоза неплативши карту, при том искаљујући бес на возачима или кондуктерима.

Управо тај систем двоструких аршина у низу земаља онемогућава стварање унутрашње друштвене кохезије. Управо супротно: долази до подела и тамо где их пре није било или се антагонизми продубљују. Селективна примена правде, закона и друштвених норми нигде није довела до бољих односа. Уосталом, резултати масовних миграција становништва које припада изразито различитим културама од оне у коју су се доселили, свуда по правилу доводи до истих резултата: стварања гета, ширења криминала међу том популацијом и њиховим постепеним изоловањем до институција државе домаћина.

Левичарске организације по правилу оптужују за расизам све оне који се залажу за ограничење миграције. Учестале су тврдње како наводно нема разлике између домаћих и придошлих, када је реч о незаконитом понашању. Смета им вођење статистике о пореклу починилаца кривичних дела као што је то случај у Италији и Великој Британији, јер сматрају да иду у прилог изразито десничарским партијама попут немачког АфД-а.

Незадовољство због пораста усељеничког, махом неевропског становништва, широм западног и средишњег дела Европске уније, али и у Аустралији, па и Канади и САД, расте из године у годину, чак и тамо где се сваки захтев за ограничавање, а камоли заустављање или депортацију миграната, макар и само оних који су нелегално ушли у земљу, проглашава за екстремизам, ксенофобију и расизам. У таквим квалификацијама предњаче извештачи Ројтерса и других великих агенција, новинари „Гардијана”, „Монда” и Радија Слободна Европа.

На пример, када је 13. фебруара ове године Авганистанац који је затражио азил у Немачкој колима улетео у масу људи у Минхену и повредио 28 особа, Радио Слободна Европа је закључио да сада велика опасност прети мигрантима због могућности осветничког понашања (ваљда Немаца) и због могућности да опозициона Алтернатива за Немачку (АфД) добије више гласова. Због ове друге, изборне опасности, немачка влада је након убиства троје учесника фестивала у Солингену августа 2024. (опет је починилац био Авганистанац) организовала депортацију 28 миграната који су претходно већ били осуђени и нису имали законско право боравка у тој земљи.

Уједињене нације су 2000. године објавиле документ под називом „Заменска миграција” у којем су анализиране последице демографског одумирања и старења домаћег становништва и упоредо са тим прилива све већег броја миграната у Европи, Русији, САД, Јапану и у Јужној Кореји. Закључак је био да ће мигранти временом надоместити локално радно способно становништво. Ову анализу одељења за становништво УН, искористили су различити десничарски портали, али и они који спекулишу о постојању најразличитијих завера да би анализу приказали као наводни план.

Истина, замена становништва путем усељавања огромног броја миграната јесте била програмски сан аустроугарског племића Куденхове-Калергија. Гроф Куденхове-Калерги, оснивач и први председник покрета Паневропа и Европске парламентарне уније, један од духовних отаца ЕУ и први добитник Награде „Карло Велики”, био је претходник Ота фон Хабзбурга на позицији кључног човека покрета око кога су се окупили Аристид Бријан, Конрад Аденауер, Жорж Помпиду, Томас Ман, Бенeдет Кроче и низ других у идеји уједињења Европе.

Како је замишљао то уједињење? Кроз стапање европских народа са неевропљанима, што би, према његовом мишљењу, отуђило то становништво од сваке укорењености и идентитета и учинило га подложним за ново аристократско (заправо олигархијско) управљање. У свом делу „Практични идеализам”, објављеном 1925. године, он је демократију назвао „бедним међупериодом”. Награду са његовим именом добила је и Ангела Меркел, која је умногоме допринела насељавању великог броја Сиријаца и других странаца у Немачку.

Виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду