Да ли верски исповедник може да сведочи о кривичном делу

Свештеник, адвокат и лекар дужни су да чувају професионалну тајну чак и ако би могли да посведоче о извршењу кривичног дела. Они су законом искључени од дужности сведочења, али закон не одговара прецизно на питање да ли би кажњавање погрешно оптуженог могло бити спречено уколико би једини могући доказ његове невиности била изјава правог кривца који је исповедио злочин свештенику ради покајања и причешћа.

Света тајна исповести постављена је изнад професионалне тајне и интереса да се пред судом утврди истина, што је у супротности са првим и основним циљем Законика о кривичном поступку (ЗКП) – да нико невин не буде осуђен.

Научна сарадница др Гордана Николић говорила је о томе на научном скупу у Будви, када је било речи о савременом државно-црквеном праву. Истакла је да је света тајна исповести најстроже чувана, чак и онда када се неко покајао за учињено кривично дело. Међутим, изузеци ипак постоје.

– Уколико се тајна открије у општем интересу, или у интересу другог лица, који је претежнији од интереса чувања тајне, како наводи члан 141 став 2 Кривичног законика (КЗ), тада се неће за неовлашћено откривање тајне казнити адвокат, лекар или друго лице. Професионалну тајну је могуће открити и позивањем на крајњу нужду у случају да су испуњени услови за њено постојање. Овим нормама материјално законодавство додатно штити верске исповеднике и опште интересе који су важнији од чувања тајне – објаснила је др Гордана Николић.

Познато је да је сваки грађанин дужан да се одазове позиву да сведочи на суду, било да је очевидац или има посредне информације о околностима кривичног дела. Од дужности сведочења ослобођени су само брачни и ванбрачни партнери и најближи сродници окривљеног, које ЗКП прецизно одређује – сви крвни сродници у правој линији, а у побочној линији до трећег степена сродства и сродници по тазбини до другог степена, као и усвојитељ и усвојеник окривљеног.

Поред ослобођења од дужности сведочења, ЗКП je посебно одредио и категорије лица која су од ове дужности искључена. Најпре, то је „лице које би својим исказом повредило чување тајног податка, док надлежни орган, односно лице органа власти не опозове тајност податка или га не ослободи те дужности”. У другој категорији су лица која би својим исказом повредила дужност чувања професионaлне тајне, а то су, како наводи закон, верски исповедник, адвокат, лекар, бабица и други, осим ако су ослобођени те дужности посебним прописом или изјавом лица у чију корист је установљено чување тајне. Најзад, од дужности сведочења је искључен и бранилац, али само о ономе што му је окривљени као свом браниоцу поверио.

– Велики је каталог лица чији је основ за искључење од дужности сведочења – могућност да својим исказом повреде дужност чувања професионалне тајне. Поред верских исповедника, адвоката, лекара и бабица, у ову категорију убрајају се и вршиоци функција других професија, као што су јавни бележник, порески саветник, банкарски службеник, социјални радник, апотекар. Важно је нагласити да они могу сведочити о неким другим сазнањима и чињеницама које су предмет доказивања, али не о оним које су сазнали у вршењу професионалне дужности – истиче др Гордана Николић.

Као изузетак од ослобођења дужности сведочења, законодавац наводи могућност примене посебног прописа или изјаве лица у чију је корист установљено чување тајне.

– То значи да верски исповедници могу да сведоче у случају када их од чувања свете тајне ослободи онај ко им је тајну поверио, или онда када посебни прописи предвиђају могућност да професионална организација, у овом случају црква, ослободи верског исповедника од дужности чувања професионалне тајне – каже др Гордана Николић.

Верски исповедник може изузетно да сведочи ако му то омогући поглавар цркве или патријарх, а такође и ако то захтева адвокат окривљеног у кривичном поступку и суд одобри. Оба изузетка предвиђају и законодавства земаља бивше Југославије, осим Хрватске, која не дозвољава изузетке, као што је био случај и са нашим ЗКП-ом из 1976. године.

Врло је осетљиво питање да ли свештеник може да спречи извршење кривичног дела ако је током нечије исповести сазнао да се оно тек припрема, мада је тешко замислити да се неко искрено покајао за злочин који ће тек извршити, јер га у том случају вероватно неће ни учинити, или ће можда силом прилика бити саучесник. Тада је и верски исповедник у ризику да буде кривично одговоран. Ако не пријави такву исповест, потенцијално може бити осумњичен за кривично дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела.

– Разматрање одговорности верског исповедника било би у овом случају сувишно, будући да је за чињење овог дела потребан умишљај. Уколико је лице након извршења кривичног дела затечено на исповедању у цркви, а да о томе на исповедању не говори, верски исповедник није одговоран за помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, јер и не зна да је дело учињено од стране лица које се исповеда. Чак и да се на исповедању лице каје због извршеног дела, радило би се о делу непријављивања кривичног дела и учиниоца, од чијег кажњавања су верски исповедници ослобођени – објаснила је др Гордана Николић.

Законодавац би требало да размисли, додаје наша саговорница, да верске исповеднике сврста у посебну категорију лица која су искључена од дужности сведочења, а која би својим исказом повредила дужност чувања свете тајне, а не професионалне, будући да верски исповедници своју дужност не обављају искључиво као своју професију, као што је случај са адвокатима или лекарима.

Исповест се сматра најзаштићенијом и најстроже чуваном тајном, али се поставља питање да ли је закон довољно прецизно регулисао одредбе које се односе на искључење дужности сведочења верских исповедника. Иако је реч о светој тајни, познато је да се верници, посебно уочи причешћа, исповедају веома уопштено, без много детаља. Да ли се неко покајао због злочина и шта је тачно испричао у исповести, то знају само свештеници.

Закон о црквама штити верске исповеднике

Закон о црквама и верским заједницама такође додатно штити верске исповеднике од дужности сведочења тако што одређује да свештеник не може бити позван да сведочи о чињеницама и околностима које је сазнао приликом исповести, каже др Гордана Николић.

„Света тајна исповести представља заправо покајање верника и његово мирење са Богом, процес очишћења греха и поновно крштење, и самим тим се сматра најузвишенијом, неприкосновеном, неповредивом и најзаштићенијом светом тајном. Она се не може по значају и вредности поредити са професионалном тајном о којој одлучују људи, а не Бог”, наводи наша саговорница. Сматра да би међу затвореницима требало спровести анонимну анкету са питањем да ли се кају и да ли би поново учинили кривично дело.