Рударски басен „Колубара” у енергетској транзицији

Рударски басен „Колубара” (РБК) присутан је у енергетици Србије од пре Дугог светског рата, када је електрана у Вреоцима снаге 12 MW снабдевала струјом Србију преко далековода Београд–Крагујевац. После рата је изграђена Термоелектрана „Колубара” у Великим Црљенима, снаге 162 МW на угаљ из рудника Јунковац. Била је највећа термоелектрана у Србији до 1971. године, када су пуштени у погон ТЕНТ А1 и А2 снаге 2 x 210 МW у Термоелектрани „Никола Тесла” у Обреновцу, на колубарски угаљ с новоотворених површинских копова и с депонијом пепела поред реке Саве.

Од 1972. до 1985. године изграђени су ТЕНТ А3, А4, А5 и А6, снаге 4x300 МW, ТЕНТ Б1 и Б2, снаге 2x620 МW, и ТЕ „Колубара” А4, снаге 110 МW. На колубарски угаљ радиле су три електране укупне снаге 3.120 МW и два парна котла за сушење 600.000 тона угља годишње и грејање Лазаревца.

У наставку изградње електрана на угаљ, 1983. године започета је у Каленићу изградња ТЕ ТО „Колубара Б” за производњу струје 2x350 MWe и топлоте 2x380 MWt за грејање Београда. Урађена је документација, расписани тендери, уговорено је котловско и турбинско постројење, блок-трафо, планирано је пуштање у погон 1989. године, а онда су активности застале али се ипак радило. Уговорена је и испоручена челична конструкција, опрема за два специјална котла са ожлебљеним цевима испаривача који могу да сагоревају без мазута угаљ топлотне моћи до 5,4 МЈ/кг. Изведени су грађевински радови, набављен торањски кран, започета монтажа, уложено 350 милиона долара и онда се стало.

Стручњаци ТЕ ТО „Колубара Б” настојали су да се радови наставе, али ЕПС није хтео. Они који су „навијали” за електране на ветар и сунце били су против, као и ТЕНТ, мада је ТЕ ТО „Колубара Б” техно-економски и еколошки боља. Њене предности су што је поред копа, угаљ добија транспортером дужине 300 метара, користи 70 одсто енергије угља, а пепео враћа у коп као густу мешавину, меша с јаловином и рекултивише, док се до ТЕНТ-а угаљ допрема вагонима на 25 километара, са 50 одсто воде и 20 одсто пепела, користи 35 одсто енергије угља, а пепео одлаже хидраулично са много воде поред реке Саве и загађује подземне воде и реку.

Сада се увози струја и угаљ ради мешања с нашим угљем, што досад није било у пракси. РБК већ 30 година даје по 28 милиона тона угља топлотне моћи 2,1 MWh по тони за производњу 20 милиона MWh струје, а остатак расположиве топлотне енергије од 20 милиона MWh баца се у реку Саву. Бачено је и 40.000 тона котловске опреме и челика од ТЕ ТО „Колубара Б”, јер ЕПС није хтео да их користи.

РБК је изгубио утакмицу за ТЕ ТО „Колубара Б” да покаже како се ради с угљем и пепелом. Сад може само да испоручује угаљ и чека да ОИЕ произведу довољно струје и да се рудник затвори. У чекању треба комплетирати опрему за копање, чишћење угља, рекултивацију депонија пепела и 3.000 хектара јаловишта од Рудоваца до Радљева, одакле је расељено 10 села, и освајати производњу и коришћење биомасе као замене за угаљ. За то су погодне коровске биљке, мискантус, чичоке и остале, које расту на сваком земљишту, отпорне су, размножавају се из кртола и ризома и једном засађене дају 10–20 тона годишње по хектару суве материје, топлотне моћи 14 МЈ/кг. То је домаћи енергент будућности и користи се у виду бала или прерађен у пелет, биогас и биоугаљ. Код прераде у биогас добија се органско ђубриво.

Ако се на једном хектару засаде три тоне кртола, добија се 15 тона биомасе и 15 тона кртола од којих се шест тона засади на нова два хектара и сваке године удвоструче засади. За три године било би девет хектара под биомасом и 150 тона суве биомасе за пробе, мерења, израде опреме објеката. У ове послове укључили би се стручњаци из РКБ, „Колубара метал”, „Колубара пројект” и други.

Кроз 10 година засадили би 1.500 хектара јаловишта и пољопривредног земљишта и добили биомасу за грејање Лазаревца. Ширењем овакве производње регионално на 40.000 хектара добили би 600.000 тона биомасе, колико је производила Сушара угља и остварили масовно запошљавање и коришћење земљишта.

Кроз 25 година површине са биомасом прошириле би се регионално на 300.000 хектара, добијали би пет милиона тона биомасе годишње, што би у когенерацији дало седам милиона MWh струје и осам милиона MWh топлоте, што је трећина струје која се сада добија од угља, а остало би се добијало од сунца и ветра.

Кроз 25 година морали би да се замене соларни панели, а 300.000 хектара под биомасом били би уређене корисне површине за производњу кисеоника и енергије а не напуштена рупа за угаљ налик на пустињу, какво је сада јаловиште РБК, где опстају коров и дивље животиње.

Тако би РБК наставио да буде главни носилац енергетике Србије.

Миољуб Станковић,

дипл. маш. инж.