Родне куће без достојног обележја

Горњи Милановац – За коју годину, у граду под Рудником остаће тек неколико оних који знају где су се некада налазиле родне куће најзнаменитијих Милановчана. Сплетом историјских околности, од њих није остао ни камен на камену, а на местима њиховог бивања не постоји данас никакво спомен-обележје. Изузетак је једино метална плоча на фасади стамбене четвороспратнице на углу Рајићеве и главне улице. До Другог светског рата, ту беше породична кућа Вићентија и Христине Васић. Страдала је у пожару, септембра 1941. године, када су Немци запалили град. У тој кући Васићима се, 1884. године, родио син Драгиша, „књижевник, адвокат и народни прегалац”, како пише на поменутој меморијалној плочи. Његова припадност равногорском покрету била је разлог што је његово име и дело дуго било скрајнуто од послератних генерација.

– Први покушај да Драгишу симболично вратимо у завичај збио се 1995. године, али је књижевно вече, које је требало да буде њему посвећено, забрањено по налогу „одозго”. Били смо упорни и 2003. објавили смо Васићеву збирку приповедака „Утуљена кандила”. Две године потом, успело нам је да организујемо дводневни скуп на тему „Живот и дело Драгише Васића” и на вишеспратници, на месту где је била његова родна кућа, поставили смо спомен-обележје. А крајем прошле године Музеј рудничко-таковског краја је издао и зборник радова са тог скупа – каже за наш лист директор Музеја Борисав Челиковић.

Успомене на друге славне Милановчане сачуване су у историјским књигама и монографијама, какво је и дело „Стари Милановац, чији је аутор овдашњи професор Душан Илић:

– Драга Машин, унука устаничког војводе Николе Луњевице, најпре дворска дама краљице Наталије, а потом краљица Србије, рођењем је Милановчанка. Кућа њеног оца Панте у којој се, 1866. родила последња краљица у династији Обреновић, била је у самом центру града, преко пута садашње ОШ „Краљ Александар Први”. Школа је саграђена 30 година после Мајског преврата 1903. године. На месту куће у којој се родила и многих других кућа и дућана, сада је градски парк, а на данашњем школском игралишту била је кућа њених тетака – каже за „Политику” професор Илић.

И браћа Настасијевић – сликар Живорад и песник Момчило, романописац Славомир и композитор Светомир, рођени су у Милановцу, крајем 19. и почетком 20. века. Породична кућа Настасијевићевих се налазила у данашњој Рајићевој улици. На њеном месту је, неко време, била гаража „Аутопревоза”, сад је приватна кућа и апотека. Настасијевића кућа је, такође, изгорела у пожару на почетку Другог светског рата, а у милановачком музеју се чува уље на платну на коме је Живорад Настасијевић кичицом овековечио дом ове угледне грађанске породице.

Током Првог светског рата, у кућу своје тетке у Милановцу у избеглиштво је из окупираног Београда стигао песник Велимир Рајић. На том месту више нема те куће, нити знака да је песник овде живео. Улицу су назвали Рајићевом, без личног имена, па се Милановчани и дан-данас гложе да ли је име добила по песнику Велимиру или по устаничком тобџији са Љубића, Танаску Рајићу.