У Бастасима о Титу и попу Тодору

Дрвар – Дрењине ове године нису родиле у Бастасима. Убио их мраз. А знало их је ранијих година бити толико да су, неке породице, од ракије дрење или дреноваче, могле добро живети. Васкрсије Пузић каже да се по ракији од дрењака препознаје и ово село али и цео дрварски крај.

– Када би се за слава, зборова код цркве и бројних других светковина, попило мало више дрење, ујутро глава није болела. Ракија, али на кашичицу, те џемови, слатка и остали производи од дрењака које су наше домаћице припремају за тржиште, користе се и као лек. Да нам је још подршке оних што су на власти било би само тако. Било би добро и њима, а нам још боље, каже Васкрсије који се дрењом бави већ десетлећима и који је за производњу ракије добијао похвале и признања.

Уз дрењу се у Бастасима, селу пет километара далеко од Дрвара, поведе прича о Титу, али и о попу Тодору Срдићу. Почетком 1944. па све до немачког десанта на Дрвар, у Бастасима је често боравио Јосип Броз. У село је дошао и тридесет година касније. Преспавао је у мотелу који је, само за њега „преко ноћи” никао на обали понорнице Басташице. Басташани помињу и Тодора Срдића, „свештеника, народног посланика и неустрашивог борца за слободу и правду” како то пише на споменику подигнутом овом народном трибуну и великом пријатељу Петра Кочића, у порти цркве Светог пророка Илије.

Када би неко, чак и за живог Тита, питао Басташане кога би радије да виде у селу да ли попа Тодора или друга Тита, многи би се одлучили за свог земљака који је у Бастасима обележио крај 19. и почетак 20.века.

– Власници дрварске целулозе нудили су попу Тодору товар злата само да убеди народ да отпадне воде које би они пуштали у Унац неће загадити реку. Тодор то није хтео ни да чује. После тога су капиталисти били приморани да прокопају десетак километара дуг одводни бетонски канал, којим је лауга из целулозе заобилазила на десетине села и засеока басташког краја, прича данас свештеников потомак Тодор Срдић, поносан на свог великог претка.

Марко Шобот и његова Душанка први су српски повратници у Бастасе, али и први повратници у Босни који су се из избеглиштва вратили у завичај. Кажу да су Марко и Душанка Шобот први у Босни који су почели практично примењивати одредбе дејтонског мировног документа.

– Када се није смело чак ни помислити на повратак Душанка је долазила прва, и то још у мају деведесет и седме. Чистила је рушевине. Касније сам дошао и ја... Страховали смо од још понеких који су претили. Међутим, нисмо се дали. Успели смо. За нама је касније, пут родног краја, кренуло на хиљаде нас несрећника који смо под претњом оружја и смрти морали бежати са дедовине, уздише Марко Шобот.

Поп Тодор Срдић, Јосип Броз, Душанка Шобот, али и Јандрија Томић, велики јунак басташког краја и народни херој бивше нам домовине, генерал Милан Аћић, контроверзни командант сарајевске војне области... свеједно је о коме се данас причало. Јер, свако од њих, на свој начин је обележио време у коме је живео.

Одавно се у Бастасима препричава и згода коју су, на само њима својствен начин, „скројили” сами Басташани. Наиме, понад села се уздиже надалеко позната Басташка греда. Стрма је к’о да ју је неко ножем одсекао од брда. Доле, у њеном понору, почиње прича басташких шерета. Кажу била је магла за коју су њихове комшије „горњаци”, мисли да је памук. Да би то проверили бацили су штене одозго са Греде доле у „памук”. Пошто се јадно псето није вратило, а нити се чуо његов лавеж, ти „горњаци” су мислили да му је добро те да због тога неће да се јави. Одмах су и они почели скакати у „памук”. После њиховог скока без повратка њихове комшије прозвали су ”памучарима”. И данас их у шали тако зову.

И још нешто. У Бастасе, прво повратничко село у Босни, из избеглиштва се вратило две трећине његових предратних становника. У селу је обновљено неколико стотина кућа, те месна црква. Уређен је и гроб Тодора Срдића, а подигнут је и споменик погинулим Титовим партизанима. Обновљена је и школа, али у њој већ одавно нема ђака. Басташанима то посебно тешко пада.