Ћутање по закону

У Србији, пожутелој од жутице ове јесени, догађају се чудне ствари. Ономад је у Нишу, где је пре десет дана званично проглашена велика епидемија акутног хепатитиса А, и где се дневно за помоћ обрати најмање по педесетак новооболелих, на конференцији за медије један новинар поставио питање ко ће бити одговоран за избијање заразе. Уместо одговора настао је смех међу присутнима! Таман посла да неко буде позван на одговорност, значио је тај смех.

Одмах потом, на истом скупу, један од епидемиолога, реагујући на изјаву другог лекара да жутица у Нишу није ништа ново, а још мање неочекивано, рекао је да је оболевање Нишлија и становника околних места од ове заразне болести званично регистровано и да је прва епидемија локалног карактера пријављена још 7. септембра.

Ћутало се, значи, пуна два месеца. Наводно, нишке медицинске и инспекцијске службе у обавези су да о избијању жутице или друге епидемије, по закону, обавесте једино више инстанце, односно републичке органе. Не и медије.

Да ли би се, да није обелодањено двомесечно ћутање о жутици на целом подручју Ниша, икада сазнало оно што је у уторак потврдио министар здравља др Томица Милосављевић – да је жутица званично регистрована чак у 60 места у Србији, у свим њеним крајевима, од Лесковца, Алексинца и Беле Паланке на њеном југу и југоистоку, до престонице Београда, где такође има оболелих од ове заразне болести.

Колико је неопходна транспарентност и кад је реч о епидемијама говори сијасет примера из не баш далеке прошлости. Захваљујући новинарима пре десетак година спречене су катастрофалне последице масовног тровања вештачком ракијом. Преминуле су тада у Србији 43 особе, али се у почетку ћутало. Новинари су "провалили" и енергичном акцијом државних органа само за један дан и једну ноћ заплењено је на хиљаде литара отровне ракије и заустављено је тровање. Када су, најзад, и лекари проговорили о узроцима умирања, из Министарства здравља стигла је оцена да су новинари и медији "уозбиљили ствар и да је то највише помогло да се брзо реагује и спрече теже последице".

Слично је било и када су медији, а не здравствени радници, обавестили јавност о епидемијама заразне мишје грознице или трихинозе у Србији, а још више када је, а опет је у центру збивања био Ниш са најближом околином, избила епидемија салмонеле у дечјим вртићима, или беснило – у последње две године чак четири пута – за 21. век несхватљиво.