Разбојници финих манира

Један од највећих затвора у Европи, КПЗ Сремска Митровица, саградио је давне 1895. године цар Фрањо Јосиф. Осим држављана Србије, у њему казну издржавају и странци који су у нашој земљи починили неко кривично дело. Завод је конципиран као установа комбинованог типа: затворени део, два полуотворена и једно отворено одељење. Закон предвиђа напредовање у третману, а то је стицање посебних погодности у оквиру затворског живота. Посебно они са дугим казнама, један део издрже у затвореном делу завода, а онда бивају упућени у полуотворено и отворено одељење.

– Могуће је и обрнуто: осуђеник који покаже неприлагођено понашање враћа се уназад – каже Душан Макевић, управник КПЗ-а Сремска Митровица. – Бројно стање је око 1.300 људи. Међутим, као и у сваком другом великом систему, та цифра се свакодневно мења: тројица оду, двојица дођу, петорица буду притворена...

Оно што је у КПЗ-у Пожаревац злогласни Седми павиљон, овде је то Трећи павиљон. Према Макевићевим речима, он прима до 120 људи. Ту су по двојица у соби, има соба где је по један, има оних са посебним надзором. Ту су сви они са дугим казнама, као и они који показују неприлагођено понашање (агресивност према другима, али и аутодеструктивност).

– Ми не можемо рачунати да ћемо некога у периоду од 20 година држати у истим условима. Овде већ имамо особе које су пред Специјалним судом осуђене за организовани криминал или ратне злочине. Они издржавају казну као и сви други осуђеници: ми немамо посебан програм нити посебан правилник, а ни посебан закон за њих. Рецимо ту је Ненад Опачић, Саша Цвјетан, Милан Зарубица... Као што и у школама постоји нека врста неформалног система, тако га има и овде. Он не може да се елиминише и неутралише, већ да буде под одређеном контролом и да се одређеним организационим и архитектонским захватима остави што мање могућности за нека већа "таласања", па да се постави питање ко је јачи: они или ми.

Душан Иванић, начелник службе за преваспитање, објашњава да се овде примењују методе и поступци који осуђенима треба да помогну да више не чине кривична дела.

– Последњих година се трудимо да у наше поступање уведемо стандарде да бисмо избегли да се поступа различито према осуђеницима, да нема субјективних процена овог или оног васпитача.

Како може да се преваспита окорели криминалац, члан разбојничке групе, осуђене за вишеструка убиства?

– Ми не полазимо у том поправљању од неких метафизичких појмова, макропсихолошких, недодирљивих ствари, већ од реалних, научних и стручних претпоставки да су људи променљиви. То није измишљено, то је нешто егзактно и мерљиво. Свако може да се промени – објашњава Иванић.

Душан Иванић подсећа на разне тезе о непоправљивим криминалцима, укључујући и Ломброзову теорију.

– Не бих се сложио да су неке од тих теорија напуштене, нити да су неке фаворизоване. Знамо да је Ломброзо пошао од тога да постоје анатомско-биолошко-психолошке предодређености личности да ће испољити криминогено понашање. Међутим, то баш и нема потврду у пракси. Рецимо, ми сада најчешће имамо починиоце тешких разбојништава са "бејби фејс" изгледом, релативно углађене спољашњости, са манирима градског, урбаног човека, са развијеним социјалним вештинама.

Такође, наставља начелник Иванић, има и ментално ретардираних, високоинтелектуалних и просечних починилаца кривичних дела. Гледано из неког социолошког угла, има и сиромашних, али и богатијих преступника.