Razbojnici finih manira

Jedan od najvećih zatvora u Evropi, KPZ Sremska Mitrovica, sagradio je davne 1895. godine car Franjo Josif. Osim državljana Srbije, u njemu kaznu izdržavaju i stranci koji su u našoj zemlji počinili neko krivično delo. Zavod je koncipiran kao ustanova kombinovanog tipa: zatvoreni deo, dva poluotvorena i jedno otvoreno odeljenje. Zakon predviđa napredovanje u tretmanu, a to je sticanje posebnih pogodnosti u okviru zatvorskog života. Posebno oni sa dugim kaznama, jedan deo izdrže u zatvorenom delu zavoda, a onda bivaju upućeni u poluotvoreno i otvoreno odeljenje.

– Moguće je i obrnuto: osuđenik koji pokaže neprilagođeno ponašanje vraća se unazad – kaže Dušan Makević, upravnik KPZ-a Sremska Mitrovica. – Brojno stanje je oko 1.300 ljudi. Međutim, kao i u svakom drugom velikom sistemu, ta cifra se svakodnevno menja: trojica odu, dvojica dođu, petorica budu pritvorena...

Ono što je u KPZ-u Požarevac zloglasni Sedmi paviljon, ovde je to Treći paviljon. Prema Makevićevim rečima, on prima do 120 ljudi. Tu su po dvojica u sobi, ima soba gde je po jedan, ima onih sa posebnim nadzorom. Tu su svi oni sa dugim kaznama, kao i oni koji pokazuju neprilagođeno ponašanje (agresivnost prema drugima, ali i autodestruktivnost).

– Mi ne možemo računati da ćemo nekoga u periodu od 20 godina držati u istim uslovima. Ovde već imamo osobe koje su pred Specijalnim sudom osuđene za organizovani kriminal ili ratne zločine. Oni izdržavaju kaznu kao i svi drugi osuđenici: mi nemamo poseban program niti poseban pravilnik, a ni poseban zakon za njih. Recimo tu je Nenad Opačić, Saša Cvjetan, Milan Zarubica... Kao što i u školama postoji neka vrsta neformalnog sistema, tako ga ima i ovde. On ne može da se eliminiše i neutrališe, već da bude pod određenom kontrolom i da se određenim organizacionim i arhitektonskim zahvatima ostavi što manje mogućnosti za neka veća "talasanja", pa da se postavi pitanje ko je jači: oni ili mi.

Dušan Ivanić, načelnik službe za prevaspitanje, objašnjava da se ovde primenjuju metode i postupci koji osuđenima treba da pomognu da više ne čine krivična dela.

– Poslednjih godina se trudimo da u naše postupanje uvedemo standarde da bismo izbegli da se postupa različito prema osuđenicima, da nema subjektivnih procena ovog ili onog vaspitača.

Kako može da se prevaspita okoreli kriminalac, član razbojničke grupe, osuđene za višestruka ubistva?

– Mi ne polazimo u tom popravljanju od nekih metafizičkih pojmova, makropsiholoških, nedodirljivih stvari, već od realnih, naučnih i stručnih pretpostavki da su ljudi promenljivi. To nije izmišljeno, to je nešto egzaktno i merljivo. Svako može da se promeni – objašnjava Ivanić.

Dušan Ivanić podseća na razne teze o nepopravljivim kriminalcima, uključujući i Lombrozovu teoriju.

– Ne bih se složio da su neke od tih teorija napuštene, niti da su neke favorizovane. Znamo da je Lombrozo pošao od toga da postoje anatomsko-biološko-psihološke predodređenosti ličnosti da će ispoljiti kriminogeno ponašanje. Međutim, to baš i nema potvrdu u praksi. Recimo, mi sada najčešće imamo počinioce teških razbojništava sa "bejbi fejs" izgledom, relativno uglađene spoljašnjosti, sa manirima gradskog, urbanog čoveka, sa razvijenim socijalnim veštinama.

Takođe, nastavlja načelnik Ivanić, ima i mentalno retardiranih, visokointelektualnih i prosečnih počinilaca krivičnih dela. Gledano iz nekog sociološkog ugla, ima i siromašnih, ali i bogatijih prestupnika.