Европска позорница и српски статисти

 

Најпре Нови Сад, па онда Стразбур. Европски Зелени су на позив својих домаћих идеолошких партнера из Зелено-левог фронта прошетали на српским протестима, држали говоре и писали саопштења, фотографисали се уз транспаренте и обезбедили неколико минута пажње у медијима. Већ сутрадан, у Стразбуру, иста групација наступила је као да је у питању кључна европска одлука: говорили су о „размерама репресије” и „гушењу демократије” у Србији, захваљивали на солидарности, позивали на слободне изборе и слободне медије. Слика је била јасна – српска опозиција је добила европски мегафон, а Европа се наводно пробудила и кренула да притиска Београд.

Стварност, међутим, изгледа далеко приземније. Ово није став Европске уније, нити одлука Европске комисије, нити консензус Европског парламента. Ово је само политичка услуга – групација европских Зелених и неколико социјалдемократа пружили су идеолошку подршку својим партнерима у Србији. Њихове изјаве бележе се у записнику пленарне седнице, пренесе их понеки медиј, али од њих нема никаквих последица. Ништа се у односима Србије и ЕУ не мења. Све остаје у оквирима политичког перформанса: „наши” су дошли да помогну „нашима”. 

Европски парламент је, уосталом, најшаренија скупштина на континенту. У истој сали седе људи који бране Израел и они који оправдавају Хамас. Тамо су заступници који се заклињу у НАТО и они који НАТО називају империјалистичком машинеријом. Има посланика који безрезервно подржавају Украјину и оних који рутински понављају руске пароле. Кад се све то сабере, јасно је да „став Европског парламента” постоји само кад је преточен у формалну резолуцију која добије већину. Све остало су гласови фракција, који представљају само своје чланове и ништа више. И није први пут да се овакви игрокази сервирају јавности као „европски став”. Сетимо се резолуција о Мађарској: Европски парламент годинама је усвајао документе о „озбиљном назадовању владавине права” под Виктором Орбаном. И шта се догодило? Орбан је и даље премијер, Мађарска и даље повлачи европске фондове, а на Савету ЕУ није било сагласности да се спроведе било каква озбиљна казна. Или пример Пољске: десетине резолуција о реформи правосуђа, „јасне поруке” из ЕП, а онда су се све срушиле кад је комисија схватила да без Пољске нема консензуса ни око буџета ни око санкција Русији. Слично је било и с резолуцијама о Косову – ЕП је гласао, слао поруке, али на терену се ништа није мењало јер савет и комисија нису пратили тај пут. 

Зато је бесмислено посматрати наступ Зелених у Стразбуру као неку врсту институционалног притиска на Србију. То је обичан политички перформанс. Они знају да немају инструменте да мењају ствари, али знају да имају камере и публику. А публика – било српска опозиција, било део домаће јавности – радо поверује да је „Европа рекла своје”. У ствари, Европа ништа није рекла. Само су Зелени искористили свој ред на сцени. 

Да би се разумело колико је ово идеолошки бартер аранжман, довољно је погледати користи обе стране. ЗЛФ добија легитимитет у српској опозиционој сцени, Европски Зелени добијају доказ да нису само салонска левица из Берлина и Париза, већ „глобално ангажовани актери” који се баве и Балканом. А власт у Србији добија прилику да покаже како се опозиција „храни из Брисела” и како „странци држе лекције”. Свако од глумаца добија свој део аплауза. 

Циници би рекли – и с правом – да је Вучићева увреда на рачун европских Зелених била део исте представе. Он добија могућност да се представи као национални бранилац од страног мешања, они добијају статус хероја који су „преживели Вучићев бес”. Нико ништа суштински не губи. Само грађани Србије поново остају у улози публике, којој се даје представа уместо политике. 

Управо ту се види дубљи парадокс европске политике: између институционалних одлука и идеолошких перформанса зјапи огромна празнина. Кад Европска комисија предложи суспензију фондова – то је озбиљна ствар. Кад Савет ЕУ усвоји заједничку одлуку – то мења односе. Али кад Зелени из ЕП дођу у Нови Сад и сутрадан у Стразбуру држе говоре, то је политички театар који нема последице. Разлика је огромна, али се у јавности та разлика брише. И то брисање је део игре. 

Зато је поштено рећи да Србија није предмет озбиљне одлуке ЕУ, већ кулиса за идеолошко доказивање појединих фракција. Сличне кулисе су биле и Мађарска и Пољска и Косово – свака у своје време. Све су оне служиле да се посланици профилишу пред својом публиком, а да се ништа озбиљно не промени у пракси. Србија је данас у истој улози. Зашто је важно ово разликовати? Зато што иначе долазимо у опасност да поверујемо како пароле и говори у Стразбуру имају исту тежину као одлуке у Бриселу. А немају. Преговарачка поглавља, фондови, инвестиције, спољнополитички курс – све се одлучује у савету и комисији, а не у партијским фракцијским наступима на пленарној седници. 

Зато и поруке из Новог Сада и Стразбура треба читати хладне главе. Оне су тренутно политички корисне за ЗЛФ и њихове партнере, али нису никакав доказ о заокрету европске политике према Србији. Докле год нема резолуције с већином, докле год Савет ЕУ не заузме став, докле год комисија не предузме конкретне мере – реч је само о представи. 

И то представи која се понавља. С истим глумцима, истим репликама, истим аплаузима. Разликују се само кулисе. Једном је то Будимпешта, други пут Варшава, трећи пут Београд. И сваки пут се грађанима тих земаља сервира иста порука: „Европа је рекла своје”. У ствари, Европа ћути, а фракције говоре. Разлика између та два појма је суштинска, а грађани Србије имају илузију да је нешто важно одлучено. Када се рефлектори угасе, дневни ред у Бриселу наставља се као да ништа није било.

А онда – тишина. У најважнијем политичком говору у ЕУ, обраћању о стању уније, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен није поменула Србију ни једном једином речју. Док су европски Зелени и њихови савезници у Стразбуру подизали тон, захваљивали на солидарности и позивали на слободне изборе, најмоћнија фигура европске политике једноставно је заобишла ту тему. Чак је и посланица Александра Морети, једна од најгласнијих у расправи, морала да призна да је „штета што Фон дер Лајенова није поменула Србију”. То је најбољи доказ разлике између идеолошког перформанса и стварне политике. За фракције у Европском парламенту Србија је згодна кулиса за пароле и саопштења. За председницу Комисије, која говори искључиво о приоритетима европске агенде, Србија се у овом тренутку уопште не налази на листи тема. И ту је направљена јасна граница између политичке игре и реалних одлука. Урсулина тишина гласнија је од свих њихових говора.¶