Evropska pozornica i srpski statisti

 

Najpre Novi Sad, pa onda Strazbur. Evropski Zeleni su na poziv svojih domaćih ideoloških partnera iz Zeleno-levog fronta prošetali na srpskim protestima, držali govore i pisali saopštenja, fotografisali se uz transparente i obezbedili nekoliko minuta pažnje u medijima. Već sutradan, u Strazburu, ista grupacija nastupila je kao da je u pitanju ključna evropska odluka: govorili su o „razmerama represije” i „gušenju demokratije” u Srbiji, zahvaljivali na solidarnosti, pozivali na slobodne izbore i slobodne medije. Slika je bila jasna – srpska opozicija je dobila evropski megafon, a Evropa se navodno probudila i krenula da pritiska Beograd.

Stvarnost, međutim, izgleda daleko prizemnije. Ovo nije stav Evropske unije, niti odluka Evropske komisije, niti konsenzus Evropskog parlamenta. Ovo je samo politička usluga – grupacija evropskih Zelenih i nekoliko socijaldemokrata pružili su ideološku podršku svojim partnerima u Srbiji. Njihove izjave beleže se u zapisniku plenarne sednice, prenese ih poneki medij, ali od njih nema nikakvih posledica. Ništa se u odnosima Srbije i EU ne menja. Sve ostaje u okvirima političkog performansa: „naši” su došli da pomognu „našima”. 

Evropski parlament je, uostalom, najšarenija skupština na kontinentu. U istoj sali sede ljudi koji brane Izrael i oni koji opravdavaju Hamas. Tamo su zastupnici koji se zaklinju u NATO i oni koji NATO nazivaju imperijalističkom mašinerijom. Ima poslanika koji bezrezervno podržavaju Ukrajinu i onih koji rutinski ponavljaju ruske parole. Kad se sve to sabere, jasno je da „stav Evropskog parlamenta” postoji samo kad je pretočen u formalnu rezoluciju koja dobije većinu. Sve ostalo su glasovi frakcija, koji predstavljaju samo svoje članove i ništa više. I nije prvi put da se ovakvi igrokazi serviraju javnosti kao „evropski stav”. Setimo se rezolucija o Mađarskoj: Evropski parlament godinama je usvajao dokumente o „ozbiljnom nazadovanju vladavine prava” pod Viktorom Orbanom. I šta se dogodilo? Orban je i dalje premijer, Mađarska i dalje povlači evropske fondove, a na Savetu EU nije bilo saglasnosti da se sprovede bilo kakva ozbiljna kazna. Ili primer Poljske: desetine rezolucija o reformi pravosuđa, „jasne poruke” iz EP, a onda su se sve srušile kad je komisija shvatila da bez Poljske nema konsenzusa ni oko budžeta ni oko sankcija Rusiji. Slično je bilo i s rezolucijama o Kosovu – EP je glasao, slao poruke, ali na terenu se ništa nije menjalo jer savet i komisija nisu pratili taj put. 

Zato je besmisleno posmatrati nastup Zelenih u Strazburu kao neku vrstu institucionalnog pritiska na Srbiju. To je običan politički performans. Oni znaju da nemaju instrumente da menjaju stvari, ali znaju da imaju kamere i publiku. A publika – bilo srpska opozicija, bilo deo domaće javnosti – rado poveruje da je „Evropa rekla svoje”. U stvari, Evropa ništa nije rekla. Samo su Zeleni iskoristili svoj red na sceni. 

Da bi se razumelo koliko je ovo ideološki barter aranžman, dovoljno je pogledati koristi obe strane. ZLF dobija legitimitet u srpskoj opozicionoj sceni, Evropski Zeleni dobijaju dokaz da nisu samo salonska levica iz Berlina i Pariza, već „globalno angažovani akteri” koji se bave i Balkanom. A vlast u Srbiji dobija priliku da pokaže kako se opozicija „hrani iz Brisela” i kako „stranci drže lekcije”. Svako od glumaca dobija svoj deo aplauza. 

Cinici bi rekli – i s pravom – da je Vučićeva uvreda na račun evropskih Zelenih bila deo iste predstave. On dobija mogućnost da se predstavi kao nacionalni branilac od stranog mešanja, oni dobijaju status heroja koji su „preživeli Vučićev bes”. Niko ništa suštinski ne gubi. Samo građani Srbije ponovo ostaju u ulozi publike, kojoj se daje predstava umesto politike. 

Upravo tu se vidi dublji paradoks evropske politike: između institucionalnih odluka i ideoloških performansa zjapi ogromna praznina. Kad Evropska komisija predloži suspenziju fondova – to je ozbiljna stvar. Kad Savet EU usvoji zajedničku odluku – to menja odnose. Ali kad Zeleni iz EP dođu u Novi Sad i sutradan u Strazburu drže govore, to je politički teatar koji nema posledice. Razlika je ogromna, ali se u javnosti ta razlika briše. I to brisanje je deo igre. 

Zato je pošteno reći da Srbija nije predmet ozbiljne odluke EU, već kulisa za ideološko dokazivanje pojedinih frakcija. Slične kulise su bile i Mađarska i Poljska i Kosovo – svaka u svoje vreme. Sve su one služile da se poslanici profilišu pred svojom publikom, a da se ništa ozbiljno ne promeni u praksi. Srbija je danas u istoj ulozi. Zašto je važno ovo razlikovati? Zato što inače dolazimo u opasnost da poverujemo kako parole i govori u Strazburu imaju istu težinu kao odluke u Briselu. A nemaju. Pregovaračka poglavlja, fondovi, investicije, spoljnopolitički kurs – sve se odlučuje u savetu i komisiji, a ne u partijskim frakcijskim nastupima na plenarnoj sednici. 

Zato i poruke iz Novog Sada i Strazbura treba čitati hladne glave. One su trenutno politički korisne za ZLF i njihove partnere, ali nisu nikakav dokaz o zaokretu evropske politike prema Srbiji. Dokle god nema rezolucije s većinom, dokle god Savet EU ne zauzme stav, dokle god komisija ne preduzme konkretne mere – reč je samo o predstavi. 

I to predstavi koja se ponavlja. S istim glumcima, istim replikama, istim aplauzima. Razlikuju se samo kulise. Jednom je to Budimpešta, drugi put Varšava, treći put Beograd. I svaki put se građanima tih zemalja servira ista poruka: „Evropa je rekla svoje”. U stvari, Evropa ćuti, a frakcije govore. Razlika između ta dva pojma je suštinska, a građani Srbije imaju iluziju da je nešto važno odlučeno. Kada se reflektori ugase, dnevni red u Briselu nastavlja se kao da ništa nije bilo.

A onda – tišina. U najvažnijem političkom govoru u EU, obraćanju o stanju unije, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nije pomenula Srbiju ni jednom jedinom rečju. Dok su evropski Zeleni i njihovi saveznici u Strazburu podizali ton, zahvaljivali na solidarnosti i pozivali na slobodne izbore, najmoćnija figura evropske politike jednostavno je zaobišla tu temu. Čak je i poslanica Aleksandra Moreti, jedna od najglasnijih u raspravi, morala da prizna da je „šteta što Fon der Lajenova nije pomenula Srbiju”. To je najbolji dokaz razlike između ideološkog performansa i stvarne politike. Za frakcije u Evropskom parlamentu Srbija je zgodna kulisa za parole i saopštenja. Za predsednicu Komisije, koja govori isključivo o prioritetima evropske agende, Srbija se u ovom trenutku uopšte ne nalazi na listi tema. I tu je napravljena jasna granica između političke igre i realnih odluka. Ursulina tišina glasnija je od svih njihovih govora.¶