Поздрави неког…

„Мама ме преварила, рекла је да ће и мене да води у Немачку и до последњег дана сам живео у нади. Једног дана ми се спремили и ја спаковао све. Онда ме деда послао по такси код Вуковог споменика. Ја изаберем најлепшег, једва шофер пристао. Мама и сестра већ биле пред капијом кад смо ја и такси дошли. Моје ствари заборавиле и ја отрчим да их узмем. Кад сам се вратио, нема никог, само мој деда плаче пред кућом. А ја све мислио да он нема суза”.

Овај исказ дечака од девет година само је једна у низу искрених и потресних исповести малолетника из установа социјалног рада, објављених у књизи „Поздрави неког” психолога Будимира Нешића и Весне Огњеновић. Своје пето издање позната књига је ових дана доживела у издавачкој кући „МостАрт” – како другачије, до у библиотеци „Емпатија”.

Људске приче, судбине, тихи вапаји за недостајућом нежношћу, необична поимања љубави и исконска потреба за припадањем, исписали су странице ове књиге чије је прво издање објављено још 1972. године. Током свог редовног посла на радним местима психолога у Центру за социјални рад у Земуну и Прихватилишту за децу и младеж у Београду (установама које третирају проблеме почев од социјалне угрожености до најтежих случајева малолетничког преступништва), аутори су бележили одговоре са тестова личности, тестова интелигенције, као и спонтане дечје исказе добијене преко психолошких интервјуа. Имали су, при том, довољно људске и професионалне осетљивости да запазе речите људске одсјаје о самоћи, љубави и породичном животу, који често изненађују својом језгровитошћу. („Отац ме је толико тукао да се маћеха расплакала”. „Не ваља му (оцу) што воли да се туче и што пије много. Али кад се лепо обуче, кад веже машну и кад се обрије – да видите ви какав је то човек”)…

Специфичност ове књиге, како је истакнуто на представљању књиге у Дечјем културном центру, у Таковској 8 у Београду, јесте у настајању нове врсте жанра, тзв. документарне уметности која подразумева аутентичан исказ са јаком уметничком снагом. Стога не чуди што је грађа из ове књиге претворена и у драмски текст.

– Ови сажети искази који умеју да изненаде лексичким и граматичким обртима, захватају човека у процепу, откривајући људске драме у нашем окружењу. Књига зато задире у много шира питања, питања развоја деце и људи који живе у једном друштву. У разговору са испитаницима примењивали смо познате технике и тестове али се, увек, откривало нешто што је иза речи, невидљиво и ненаметљиво. То су тихи гласови који се једва чују и бивају заглушени оним прегласним. Током дугог периода рада схватила сам да је слушање активност у којој се чује будућност – рекла је на промоцији ауторка Весна Огњеновић.

М. С.