Чисто црквено и чисто државно

Замислите када би уочи председничких избора Свети синод СПЦ упутио „очински савет” грађанима за кога да гласају. Или када би, после парламентарних, патријарх позвао виђеније страначке вође да их „посаветује” како би требало да изгледа нова скупштинска већина.

Такви поступци би, наравно, наишли на осуду јавности и с разлогом би били протумачени као мешање цркве у политику. Али како се онда могу објаснити неки поступци наших политичара, којима смо прошле године били сведоци, осим као њихово мешање у послове цркве? Да ли се, рецимо, реакција дела јавности, укључујући и медије на писмо владике Глигорија и остала дешавања унутар цркве могу другачије тумачити? Коначно, није ли позивање појединих владика на разговор с једним од министара, и то уочи седнице Светог архијерејског сабора, на којој се одлучивало о молби патријарха Павла, макар било мотивисано добрим намерама, мешање у њене послове?

Мада је после „афере” са писмом владике Глигорија лопта мало „спуштена на земљу”, чини се да ће односе између државе и верских заједница и ове године оптерећивати многе недоумице. Иако су црква и држава по Уставу одвојени, у последње две деценије дошло је до јачања угледа, а самим тим и утицаја СПЦ, али и других верских група у нашем друштву. Зато је логична жеља и црквених и световних власти да имају коректне односе. Зато је и сасвим нормално да црквени великодостојници износе своје мишљење о општедржавним и националним питањима (какво је, рецимо, Косово) или о проблемима савременог друштва (попут „беле куге” и наркоманије), о којима се говори и у божићној посланици. Као што је разумљиво и интересовање власти за дешавања и активности унутар цркве. Невоља је у томе што границу која дели чисто црквене од чисто државних послова није увек лако одредити, као и што, и са једне и са друге стране, често постоји жеља да се она пређе.

Тако, дешавало се да се поједина свештена лица појављују на страначким скуповима да својим наступима директно или индиректно „агитују” за неку политичку опцију или да, непримереним изјавама, уместо мира уносе сукобе и немир међу грађанство. Много је и примера када су државне власти „гурале нос” тамо где им није место или су на погрешан начин приступале дешавањима у цркви. Поједини аналитичари, тако, сматрају да је писмо владике Глигорија део власти (и медија) покушао да искористи као доказ да у СПЦ постоји подела на „либералну” и „конзервативну” струју. Либералну, наводно, чини група млађих владика, пуних енергије и свесних времена у којем живимо, док конзервативну чине углавном старије владике, као и зилоти, евроскептици, националисти... Другим речима, унапред се, површно прави подела на „добре” и „лоше момке”, а тиме и ствара алиби да се неко са стране умеша у спор, наравно, на страни „добрих”.

Сличних дешавања било је и унутар других верских организација. Тако, унутар исламске заједнице дуже време траје сукоб између „струје” коју предводи Адем Зилкић и оне на чијем је челу Мoамер Зукорлић. Између њихових присталица било је и оружаних обрачуна, а свака од тих струја има и своје миљенике (неки тврде и заштитнике) међу бошњачким странкама. Озбиљних расправа, па и сукоба око друштвене улоге цркве и њеног односа са властима било је и у другим земљама, попут Пољске, Мађарске, Хрватске...

Познаваоци црквених прилика зато кажу да ове односе треба градити с разумевањем, али и са дозом опрезности, а потребу за добрим везама између државе и верских заједница реализовати без мешања у „туђи забран”. Јер, као што владике и свештеници не би требало да „лобирају” за политичке опције или лидере, тако би и власт требало да пази да се њене „добре услуге” не претворе у мешање у туђе послове. А избор патријарха, литургијско устројство, канонска питања, као и односи међу самим владикама спадају, свакако, у чисто црквена питањa. Зато би, кажу стручњаци, свако макар и посредно мешање у те односе (попут, рецимо „протежирања” неког владике) могло само да резултира новим поделама.

Новинар