Миленка сама кућу подигла

Бајина Башта – Буде ли како је наумила, Миленка Милинковић (57) из Бајине Баште ће до Ђурђевдана завршити своју нову кућу. „Да ми деца и унучад дођу, да имам где да их примим и угостим“, каже нам ова неуморна жена коју Бајинобаштани помињу као пример упорности и снажне воље. Хвале њену способност да ради и најтеже, мушке послове.

Радећи последњих година у надници, од зоре до мрака, а штедећи сваки зарађени динар, Миленка је успела да заради за градњу куће коју је толико желела. Годинама у подстанарским собицама, па донедавно у једној шупи која је прокишњавала, ова жена сања свој удобан дом и не жали труда да сан оствари.

У Бајину Башту дошла је из оближњег Растишта, са супругом Дамљаном и двоје деце, сином Милованом и ћерком Цмиљаном. Увек су скромно живели. Пре десетак година Дамљан је преминуо, а деца су основала своје породице (Милован је сада у Подгорици, а Цмиљана у Ужицу, обоје имају по троје деце), па је Миленка остала сама. У невеликој шупи, неусловној за живот. Пре две године остала је и без посла у овдашњој Земљорадничкој задрузи, али није клонула духом.

– Никад се нисам устручавала да и најтеже послове радим, Бог ми је дао јаке руке и вољу. Оставши без посла, кренула сам у надницу, да за живот зарадим. Копала сам канале, косила, цепала дрва, стругала, ништа ми није било тешко. Устанем у четири или пет сати изјутра, па цео дан радим, док се види. Кад дођем увече кући, обавим понешто од кућних послова, па седнем и плетем вунене чарапе, да их продам. За спавање мало времена остане – каже Миленка.

Тако из дана у дан, неуморно.

О годинама и болести никад не размишља. „Немам времена да лежим, а болест неће онога ко ради, него онога ко доконише“, вели Миленка. На почетку скупљала је паре да купи плац, у томе јој и брат који ради у Аустрији помогао. Онда, мало помало, од темеља Миленкина кућа почела да ниче. Помагала је ова жена комшијама: некоме да нацепа дрва, другоме да ископа канал за воду или стави кров на кућу, а онда су јој комшије узвраћале. Ето, њени суседи Драган Јелић, Драган и Јован Мићић те Раденко Секулић баш су јој помагали око градње куће. Вредно радили и зидали, а Миленка је сав малтер сама измешала.

– Већи део послова око куће је урађен. Ја сам се у приземље одавно уселила. Остао је још кров, купатило, струја. Ових дана радим у хладњачи, пребирам малину, а повремено и цепам дрва у надници, да скупим паре и преостало завршим. Сад за Нову годину ме је обрадовао брат из Аустрије који ми је дошао и купио цреп, још ми грађа недостаје. Хоћу до Ђурђевдана да завршим, да ми деца у нову кућу дођу. Ех, сина и његову децу већ десет година нисам видела – казује нам Миленка у кратком предаху између започетих послова.