Руска црквена предизборна драматика

Када је само дан после сахране московског патријарха Алексеја Другог Свети синод одлучио да се нови поглавар изабере крајем јануара, многи су мислили да је тих готово седам недеља сасвим довољно да се у миру припреми изборни сабор, и поред многостепене процедуре. Идеја да се примени жреб брзо је одбачена. Патријарха бира Помесни сабор у коме, осим епископа, учествује и клир и народ, такозвани мирјани (лаици). Сваку од 145 епархија представља архијереј и по један представник клира, монаштва и верника – укупно седам стотина. Делегате ће имати и црквено школство и установе Патријаршије. Да ће се избор понегде намештатизнало се, није се пак претпостављало да ће то продрети у јавност, бити означено као „скандалозно” и нашироко разматрано од медија.

Иако је, по уставу цркве, сваки од епархијских архијереја могући кандидат, одмах је речено да би следећи патријарх морао бити из редова пет сталних чланова свемоћног синода, у коме седи и седам несталних. Двојица митрополита не толико важних епархија, смољенске и калушке, Кирил и Климент, од свију се сматрају главним кандидатима. Њихова моћ је у московској „курији”, они су на челу моћних одељења Патријаршије, за спољне и унутрашње послове. Остали су сматрани безизгледнима. Но, показало се да они могу итекако да помуте шансе ове двојице. Митрополит Аутономне цркве Украјине, Владимир, истакнут је као кандидат четрдесетак својих епископа, што нико није предвидео. Митрополите минског Филарета и крутицког Јувеналија сада неки помињу као „компромисно решење”. Неизвесност је достигла неочекивани врхунац.

Митрополит Кирил Гундајев има невиђену предност у црквеним, али и другим медијима. У односу на главног противкандидата Кирила 1:100. Он је местобљуститељ, врши послове првојерарха до избора новог. Обавља богослужења, прима делегације, шаље честитке и саучешћа, има се утисак да је већ патријарх. И у време патријарха Алексија понашао се као да је сигурно његов наследник. Путовао је по свету, са страхопоштовањем поздрављан од руских амбасадора, приман од председника држава. Имао се утисак да је „рођени дипломата”. Телевизијски наступ једном недељно, одговарање на свакојака питања гледалаца учинилису га познатим. Деловао је колико доктринално, толико и реално. Конзервативци тврде да је екумениста, реформатор, неосергијанац (подложан држави), глобалиста, склон „нечистом бизнису”. Да би и њих бар мало разуверио, Кирил је ових дана саопштио да је „антиреформиста” у свему, реформе руше веру, традицију, вредности, а то би била јерес и ломљење „кичме народа”. Са неправославнима се не може заједно молити, али треба разговарати. Митрополит има четворочлани „изборни штаб”. Поред његовог заменика В. Чаплина и харизматичног „сверуског” ђакона Курајева, председника Православне организације Фролова, ту је и епископ бечки Иларион, са искуством Запада. Екипа је неоспорно веома даровита и у медијима присутна. Они су разоткрили „скандалозно” понашање блока око главног супарника, митрополита Климента. Појавила се и парола „Климент неће проћи – Кирил или смрт!”.

Климент води унутрашња дела цркве, то је често непријатан посао и недоступан јавности. Морао је да наређује, смењује, упозорава, проверава. У томе се не стиче симпатија. Имао је поверљиве сараднике, није игнорисао ни потказиваче и доушнике.Црква са 20.000 свештеника и 10.000 монаха и монахиња свакако непрестано има неке персоналне проблеме. Његов изборни штаб није уопште продоран, показао се и као несналажљив. Чине га двојица архиепископа, тоболски Димитрије, који је иначе брат митрополитов, и Теофан ставропољски. Доказано је да су вршили притисак на академије и богословије да бирају делегате склоне Клименту, што је изазвало отпор. Када се за све сазнало, демантија није било већ „гласног ћутања”.

Држави би у крајњем случају, мисли се, одговарала оба кандидата, Кирил можда мање, јер, иако је „патриота”, не слуша радо туђе препоруке.

Позиција коју сада у Руској православној цркви има митрополит Кирил, у партијској сфери, одговарала би „идеологу”, не у некадашњем совјетском маниру. Аутор је за православне прилике изузетне „Социјалне доктрине”, усвојене 2000. године, која је разјаснила став цркве према већини питања данашњице. Ван цркве, где се ставља нагласак на људска права за све, прихватљив јејер није фундаменталиста. Прагматичан је, што је пожељно у време духовне и економске несигурности која погађа Русију. Свуда у православљу је уважен, такође и у конкурентском Цариграду. Отворен је према другим верама, што може за РПЦ само да буде предност. У антиреформизам који помиње, ипак се није заклео.

По одлуци Синода, до избора ће се у свим храмовима непрестано молити за „дух премудрости и разума” на сабору, да Господ делегате огради од „сваког искушења, саблазни и подела”, како би поглавара изабрали у љубави и јединомислију. У својим домовима верници треба да почињу дан речима „Господе, помози сабору!”, препоручује митрополит Кирил.