Венецијa у срцу Шумадије

Док вештим прстима, у тишини која испуњава невелику кућну радионицу у центру Крагујевца, даје крајњи облик својим необичним рукотворинама, Милан Јовановић се отискује у прошлост, у време кад су његов деда Милија и отац Бранко, пре скоро једног века, у овом граду покренули породични бизнис. Традиција је била подстицај, а из нових идеја родила се примењена уметност: слика са карневалским маскама из Венеције, огледало са оквиром од палминог дрвета, дрвена лампа, икебана од сувог цвећа.

У почетку хоби, а данас мала породична мануфактура у коју су укључени Миланов брат Драгољуб и братаница Неда. Милан је „вођа тима“, а Драгољуб и Неда помажу кад затреба.

– Породични бизнис је традиција у нашој кући, а ја немам ни дана радног стажа у некој државној или друштвеној фирми. Брату и његовој ћерки није било друге до да ми се придруже – каже Милан.

Почетак приче је у Венецији, коју је Милан, као и на хиљаде знатижељника, посетио као обичан туриста. Шетајући градом, на једном од тргова запазио је радњу са карневалским и позоришним маскама.

– Тад ми је синула идеја. Купио сам неколико комада различитих облика, донео их кући и одмах поставио на сто, једну поред друге. Слика је већ била у мојој глави. Требало је само да нађем начин како да их излијем и залепим на подлогу – присећа се наш саговорник.

(/slika2)Након неколико месеци мукотрпне потраге, најзад је дошао до „тајне формуле“ за смешу која се не ломи и распада. Слике-маске, како их он зове, сада израђује у десет различитих боја, од плаве и црвене, до златне и сребрне. Могу се наћи у бутицима с поклонима широм Србије, а интересовање је све веће. Иако му је за слику потребан свега један дан, Милан тврди да ће ускоро морати да прошири радионицу, отвори фирму и, можда, запосли неколико радника. Његов брат, у шали, каже како би тад могао мало и да се одмори.

– Много тога сам радио у животу, био сам у ауто-сервису, потом пекар, сад таксирам, али ово није нимало једноставно. Једна слика има чак 22 операције – вајка се Драгољуб. И његова ћерка Неда, која студира менаџмент, одлучила је и поред обавеза на факултету да постане део, како каже, „луде екипе“ јер „шарму стрица и оца немогуће је одолети, а радити са њима право је задовољство“.

Милан је пре неколико година држао продавницу поклона, али је, како каже, одувек знао да трговина није за њега. Више му је, вели, „пасовала израда“.

– То ми је остало од деде месара, само што сам сад напредовао па, уместо меса, обрађујем дрво и гипс – вели наш домаћин.

Трговина му је, ипак, помогла да брже уђе у посао којим се сада бави. Зна где може да нађе квалитетне боје, палмино дрво за огледала, суво цвеће за икебане. Нешто купује овде, а један део метеријала увози. Посао се захуктава, поруџбина је све више, али се породица Јовановић не да збунити. Ако треба, раде и ноћу, па се светлост у њиховој радионици често може запазити и у касним сатима. Неду и Драгољуба такав ритам понекад изведе из такта, али „шефа екипе“, стрица и брата, морају да слушају.