Venecija u srcu Šumadije

Dok veštim prstima, u tišini koja ispunjava neveliku kućnu radionicu u centru Kragujevca, daje krajnji oblik svojim neobičnim rukotvorinama, Milan Jovanović se otiskuje u prošlost, u vreme kad su njegov deda Milija i otac Branko, pre skoro jednog veka, u ovom gradu pokrenuli porodični biznis. Tradicija je bila podsticaj, a iz novih ideja rodila se primenjena umetnost: slika sa karnevalskim maskama iz Venecije, ogledalo sa okvirom od palminog drveta, drvena lampa, ikebana od suvog cveća.

U početku hobi, a danas mala porodična manufaktura u koju su uključeni Milanov brat Dragoljub i bratanica Neda. Milan je „vođa tima“, a Dragoljub i Neda pomažu kad zatreba.

– Porodični biznis je tradicija u našoj kući, a ja nemam ni dana radnog staža u nekoj državnoj ili društvenoj firmi. Bratu i njegovoj ćerki nije bilo druge do da mi se pridruže – kaže Milan.

Početak priče je u Veneciji, koju je Milan, kao i na hiljade znatiželjnika, posetio kao običan turista. Šetajući gradom, na jednom od trgova zapazio je radnju sa karnevalskim i pozorišnim maskama.

– Tad mi je sinula ideja. Kupio sam nekoliko komada različitih oblika, doneo ih kući i odmah postavio na sto, jednu pored druge. Slika je već bila u mojoj glavi. Trebalo je samo da nađem način kako da ih izlijem i zalepim na podlogu – priseća se naš sagovornik.

(/slika2)Nakon nekoliko meseci mukotrpne potrage, najzad je došao do „tajne formule“ za smešu koja se ne lomi i raspada. Slike-maske, kako ih on zove, sada izrađuje u deset različitih boja, od plave i crvene, do zlatne i srebrne. Mogu se naći u buticima s poklonima širom Srbije, a interesovanje je sve veće. Iako mu je za sliku potreban svega jedan dan, Milan tvrdi da će uskoro morati da proširi radionicu, otvori firmu i, možda, zaposli nekoliko radnika. Njegov brat, u šali, kaže kako bi tad mogao malo i da se odmori.

– Mnogo toga sam radio u životu, bio sam u auto-servisu, potom pekar, sad taksiram, ali ovo nije nimalo jednostavno. Jedna slika ima čak 22 operacije – vajka se Dragoljub. I njegova ćerka Neda, koja studira menadžment, odlučila je i pored obaveza na fakultetu da postane deo, kako kaže, „lude ekipe“ jer „šarmu strica i oca nemoguće je odoleti, a raditi sa njima pravo je zadovoljstvo“.

Milan je pre nekoliko godina držao prodavnicu poklona, ali je, kako kaže, oduvek znao da trgovina nije za njega. Više mu je, veli, „pasovala izrada“.

– To mi je ostalo od dede mesara, samo što sam sad napredovao pa, umesto mesa, obrađujem drvo i gips – veli naš domaćin.

Trgovina mu je, ipak, pomogla da brže uđe u posao kojim se sada bavi. Zna gde može da nađe kvalitetne boje, palmino drvo za ogledala, suvo cveće za ikebane. Nešto kupuje ovde, a jedan deo meterijala uvozi. Posao se zahuktava, porudžbina je sve više, ali se porodica Jovanović ne da zbuniti. Ako treba, rade i noću, pa se svetlost u njihovoj radionici često može zapaziti i u kasnim satima. Nedu i Dragoljuba takav ritam ponekad izvede iz takta, ali „šefa ekipe“, strica i brata, moraju da slušaju.