„Ој Мораво” само за Енглезе

Због наступа на оперским сценама Милан Просен за себе каже да је тридесетострука личност: Бетмен, Назарен, Атилин дивљак, поробљени Јеврејин, шпански заводник….

У стварном животу он је „само” трострука личност.

– Увек се нађем у неприлици када ме питају чиме се бавим. Свеједно да ли кажем да се бавим проучавањем српске архитектуре између два светска рата, или да певам у опери, моји саговорници ме уз осмех обично додатно упитају: „Добро, а шта стварно радиш“? Ја сам, кажем им, и туристички водич.

Просен, заправо, комбинује све професије. Када води туристичку групу по Београду или Србији користи своје знање историчара уметности и исприча им понешто занимљиво о историји и архитектури сваке важније зграде поред које прођу, музеја или манастира. Често му се дешава и да запева. У своју презентацију Саборне цркве или Храма Светог Саве унесе и личну ноту духовности неким кратким византијским напевом, како би страним туристима православље постало ближе. Уместо да им распреда теорију о разноврсности наше културе, Швајцарци, Французи или Јапанци то много лакше схвате када им Милан отпева понеку војвођанску, шумадијску и јужносрбијанску песму, на то дода да смо увек били „између Истока и Запада“.

„Певајући” водич

(/slika2)Од милоште га зову „the singing guide”– „певајући” водич. За њега је ово занимање део породичне традиције. Миланова бака радила је у туризму, а отац припада првој генерацији водича у нашој земљи.

– Свој патриотизам и љубав према окружењу преносим тим далеким путницима, учећи их да добру реч о нашој земљи пренесу у своје окружење. Мислим да ништа неће боље унапредити представу о Србији у иностранству од туризма, и зато сам срећан да све већи број странаца долази код нас у госте – каже наш саговорник.

Ово је и једно од његових занимања којим се најкраће бави, од 2004. године, док је певање занат који увежбава још од раног детињства.

– Кажу да певам од своје друге године. У основној школи „Дринка Павловић“ похађао сам три различите музичке секције. Захваљујући наставници Нади Грујић, први пут сам певао соло, на такмичењу „Златна сирена“ и први пут запевао у дечијем хору опере „Кармен“. Нисам ни сањао да ћу у истој представи и истој сценографији певати 15 година касније, као члан ансамбла Опере београдског Народног позоришта – наводи Просен.

Дан када је добио клавир и данас памти као један од најсрећнијих у животу. Било је то поклон-завештање госпође Грете Дебељак, бакине пријатељице из Новог Сада.

Завршио је средњу Музичку школу „Мокрањац“, одсек соло певања, запослио се хонорарно у хору Војске Југославије, па је тако тај хоби прерастао у професију.

А историја уметности?

Клупа за Београд

И данас се сећа утисака које је на њега оставила једна давна изложба венецијанског сликарства у Народном музеју. Посебно слике Веронезеа и Тијеопола. Са петнаест година отпутовао је са баком у Тирол и Немачку. У Франкфурту је обишао све музеје и цркве, а највише времена провео је у Музеју примењене уметности. Тада се, како каже, и заљубио у уметност.

– Већ наредног лета, мој отац и ја смо са Јерисоса, где смо летовали, отишли у походе манастиру Хиландару. До Свете горе шверцовали смо се у потпалубљу једног рибарског брода, заједно са још три „слепа путника“ из Србије. Стресем се кад се сетим тренутка када се пред нама указало утврђење Хиландара. Унутра, у дворишту, дочекала нас је најпотпунија тишина коју сам икада доживео. За мене је то био најдубљи духовни доживљај – прича Милан.

И данас се сећа тренутка када је у својим рукама држао повељу цара Душана са царским печатом и потписом. Или када се у костурници нашао окружен стотинама лобања упокојених духовника, који су се ко зна колико векова пре његовог доласка молили за хришћански род.

Ово и слична искуства усмерили су га да се упише на историју уметности. Сада је на докторским студијама и припрема књигу о руском архитекти Григорију Самојлову, који је у Београду и Србији пројектовао више значајних државних зграда и породичних вила. Објавио је неколико научних радова о српској архитектури између два рата.

– У животу је веома битно радити посао који волите, а ја сам веома срећан да их имам чак три. Уз њих ту је и четврти, најважнији – бити родитељ. Моја супруга Оливера и ја бринемо о одрастању наше трогодишње кћерке Софије, којој смо, када се родила, посветили једну клупу на Калемегдану – каже Просен.

На тој клупи, која се и данас налази испод споменика Победнику, пише „Нашој милој Софији и граду у коме се родила, Оливера и Милан Просен 23. 10. 2005”.