„Oj Moravo” samo za Engleze

Zbog nastupa na operskim scenama Milan Prosen za sebe kaže da je tridesetostruka ličnost: Betmen, Nazaren, Atilin divljak, porobljeni Jevrejin, španski zavodnik….

U stvarnom životu on je „samo” trostruka ličnost.

– Uvek se nađem u neprilici kada me pitaju čime se bavim. Svejedno da li kažem da se bavim proučavanjem srpske arhitekture između dva svetska rata, ili da pevam u operi, moji sagovornici me uz osmeh obično dodatno upitaju: „Dobro, a šta stvarno radiš“? Ja sam, kažem im, i turistički vodič.

Prosen, zapravo, kombinuje sve profesije. Kada vodi turističku grupu po Beogradu ili Srbiji koristi svoje znanje istoričara umetnosti i ispriča im ponešto zanimljivo o istoriji i arhitekturi svake važnije zgrade pored koje prođu, muzeja ili manastira. Često mu se dešava i da zapeva. U svoju prezentaciju Saborne crkve ili Hrama Svetog Save unese i ličnu notu duhovnosti nekim kratkim vizantijskim napevom, kako bi stranim turistima pravoslavlje postalo bliže. Umesto da im raspreda teoriju o raznovrsnosti naše kulture, Švajcarci, Francuzi ili Japanci to mnogo lakše shvate kada im Milan otpeva poneku vojvođansku, šumadijsku i južnosrbijansku pesmu, na to doda da smo uvek bili „između Istoka i Zapada“.

„Pevajući” vodič

(/slika2)Od milošte ga zovu „the singing guide”– „pevajući” vodič. Za njega je ovo zanimanje deo porodične tradicije. Milanova baka radila je u turizmu, a otac pripada prvoj generaciji vodiča u našoj zemlji.

– Svoj patriotizam i ljubav prema okruženju prenosim tim dalekim putnicima, učeći ih da dobru reč o našoj zemlji prenesu u svoje okruženje. Mislim da ništa neće bolje unaprediti predstavu o Srbiji u inostranstvu od turizma, i zato sam srećan da sve veći broj stranaca dolazi kod nas u goste – kaže naš sagovornik.

Ovo je i jedno od njegovih zanimanja kojim se najkraće bavi, od 2004. godine, dok je pevanje zanat koji uvežbava još od ranog detinjstva.

– Kažu da pevam od svoje druge godine. U osnovnoj školi „Drinka Pavlović“ pohađao sam tri različite muzičke sekcije. Zahvaljujući nastavnici Nadi Grujić, prvi put sam pevao solo, na takmičenju „Zlatna sirena“ i prvi put zapevao u dečijem horu opere „Karmen“. Nisam ni sanjao da ću u istoj predstavi i istoj scenografiji pevati 15 godina kasnije, kao član ansambla Opere beogradskog Narodnog pozorišta – navodi Prosen.

Dan kada je dobio klavir i danas pamti kao jedan od najsrećnijih u životu. Bilo je to poklon-zaveštanje gospođe Grete Debeljak, bakine prijateljice iz Novog Sada.

Završio je srednju Muzičku školu „Mokranjac“, odsek solo pevanja, zaposlio se honorarno u horu Vojske Jugoslavije, pa je tako taj hobi prerastao u profesiju.

A istorija umetnosti?

Klupa za Beograd

I danas se seća utisaka koje je na njega ostavila jedna davna izložba venecijanskog slikarstva u Narodnom muzeju. Posebno slike Veronezea i Tijeopola. Sa petnaest godina otputovao je sa bakom u Tirol i Nemačku. U Frankfurtu je obišao sve muzeje i crkve, a najviše vremena proveo je u Muzeju primenjene umetnosti. Tada se, kako kaže, i zaljubio u umetnost.

– Već narednog leta, moj otac i ja smo sa Jerisosa, gde smo letovali, otišli u pohode manastiru Hilandaru. Do Svete gore švercovali smo se u potpalublju jednog ribarskog broda, zajedno sa još tri „slepa putnika“ iz Srbije. Stresem se kad se setim trenutka kada se pred nama ukazalo utvrđenje Hilandara. Unutra, u dvorištu, dočekala nas je najpotpunija tišina koju sam ikada doživeo. Za mene je to bio najdublji duhovni doživljaj – priča Milan.

I danas se seća trenutka kada je u svojim rukama držao povelju cara Dušana sa carskim pečatom i potpisom. Ili kada se u kosturnici našao okružen stotinama lobanja upokojenih duhovnika, koji su se ko zna koliko vekova pre njegovog dolaska molili za hrišćanski rod.

Ovo i slična iskustva usmerili su ga da se upiše na istoriju umetnosti. Sada je na doktorskim studijama i priprema knjigu o ruskom arhitekti Grigoriju Samojlovu, koji je u Beogradu i Srbiji projektovao više značajnih državnih zgrada i porodičnih vila. Objavio je nekoliko naučnih radova o srpskoj arhitekturi između dva rata.

– U životu je veoma bitno raditi posao koji volite, a ja sam veoma srećan da ih imam čak tri. Uz njih tu je i četvrti, najvažniji – biti roditelj. Moja supruga Olivera i ja brinemo o odrastanju naše trogodišnje kćerke Sofije, kojoj smo, kada se rodila, posvetili jednu klupu na Kalemegdanu – kaže Prosen.

Na toj klupi, koja se i danas nalazi ispod spomenika Pobedniku, piše „Našoj miloj Sofiji i gradu u kome se rodila, Olivera i Milan Prosen 23. 10. 2005”.