Снага наше музике је у отвореном срцу

Иван Ковачевић, који већ годинама живи у Барселони, у групи Барселона Џипси Балкан оркестра је од самих почетака. Музиком је почео да се бави кроз рокенрол, рокабили, Р&Б још у Београду почетком деведесетих, а данас је контрабасиста ове необичне музичке сензације. Он је једини Србин у оркестру и човек који ће се заједно са колегама поклонити београдској публици 17. октобра на концерту у Сава Центру.

Барселона Џипси Балкан Оркестар (БГКО) је бенд који је настао 2012. године у Барселони. Познати су различитим жанровима, укључујући клезмер музику, џез мануш и ромску музику. БГКО такође свира музику са простора Источне Европе и црпи инспирацију из музике Јужне Америке, Шпаније и Блиског истока. Садашњи чланови БГКО-а су певачица Сандра Сангијао и њу прате Матија Широза на хармоници, Жулијен Шантал на гитари, Стелиос Тогијас на перкусијама, Иван Ковачевић на контрбасу, Данијел Карбонел на кларинету и Александар Сора на виолини. БГКО укључује и ротирајуће „номадске” музичаре.

Иван, у разговору за Политику онлајн, говори о нежним емоцијама којима је сваки наступ преплетен, као и животу у далекој Шпанији. 

Како изгледа сиже живота у Шпанији, како се сналазите као музичар у том окружењу и амбијенту?

Много је година прошло, успони и падови и све оно што живот у свету музике и  представља. Али, оно што је мени најважније сам добио од Барселоне. А то су уметници са којима сам се годинама окружио, непрекидно стваралаштво и кроз путовања прилика да плодове истог поделим са целим светом. Шпанија ми је пружила удобан живот, на граници између истока и запада у начину живота и то је све што ми је било потребно.

Шта је оно најлепше што су Вам донели музика и наступи?

Веза са публиком, дефинитивно. Енергија која се ствара на концертима је непоновљива, јединствена. Ми смо аналогна генерација, мени је потребан контакт са људима, њихова топлина и њихова емоција.

Како се припремате пред сваки наступ?

Све зависи од наступа. Ако време дозвољава, усвиравање је добар начин да се изолујем од свега и посветим време контакту са инструментом. На тај начин долази неки мир, сигурност и спремност да се на бини посветим ономе што је најважније. Дуге шетње, поготово у непознатим градовима пре концерта су такође један од начина да се фокусирам и психички припремим за наступ.

Шта очекујете од концерта у Београду?

Једна ноћ, музички уникат, за душу... слоган који би требао да опише оно што спремамо и што очекујемо. Концерт који ће се десити то вече неће се никада поновити. Спој музичара као што су светско име виртуозне виолине Робy Лакатош, цимбалиста који је модернизовао традиционалну музику у родној му словачкој, Л'убомир Гашпар, драгуљ српске традиционалне музике Даница Крстић и ми... Једном сви на бини Сава Центра....Да емоције прште и да публика свету покаже да је ово ипак Балкан.

Како сте се упознали са музичарима са којима данас делите сцену?

Барселона је град која привлачи уметнике из целог света због своје лепоте и отворености. Упознавали смо се годинама, бенд се мењао, живи свој живот а ми га само усмеравамо онако како најбоље знамо. Прошли су кроз њега разни музичари и сваки је оставио неки траг, неко сећање и неку енергију.

Које су сличности између Шпаније и Балкана, а које кључне разлике?

Шпанија је велика земља и носи у себи народе различитих култура и традиција. Оно што их везује је управо оно што је сличност са Балканом а то је потреба да своје емоције каналишу кроз људску блискост, кроз песму и игру. Кључне разлике које сам ја видео је што је њихова слобода и отварање почела у историјском моменту када се на Балкану дешавало управо обрнуто. Затварање, мржња, туга, бол...То оставља трагове у свакодневном животу и односу према свету који те окружује.

Како сте у бенду спојили те обрисе више различитих менталитета?

Отвореног срца... То је наша снага, оно што нас издваја. У старту смо схватили да она лежи у музичкој, географској и културној различитости свих чланова бенда. То је извор са кога црпимо снагу, одакле долази наша инспирација и ваља за неисцрпним радом да извучемо најбоље из себе. А на свету је да ту емоцију осети и да макар на моменат подигнемо срушене мостове, заборавимо на границе, заставе и химне. Па, као што и наша песма каже: нека пукне пушка...