Живкова љубав за Љубатовце
Лакташи – Мало ко је у целој Крајини, од Лијевча до Грмеча и Пљешевице, са толико љубави написао књигу о своме селу Љубатовци код Лакташа, као Живко Вујић, песник, књижевник и сатиричар. Он је, како каже, тиме себи за живота, а другима на „овом и на оном свету” подигао споменик на 1.250 страница, са 231.460 речи, 39.010 пасуса, 66.989 редова и 1.553.130 знакова, под заједничким називом „Љубатовци”.
Љубатовци су достојни памћења свих Љубатовчана. Они су тема сваког разговора, радост сваког сусрета, мисао сваког тренутка, чак и онда када се директно не помињу, прича Живко, посветивши живот своме селу, у којем је рођен 1947. године. Претходно је објавио 28 књига различитог жанра. Живкове песме, приче и афоризми преведени су на више језика. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Београдског афористичког клуба и још неколико песничких удружења. Инспирацију за писање проналази у Љубатовцима. Зато је одлучио да се одужи, књигом о завичају.
Успомене на родитеље и браћу, на родбину и комшије, на обичаје и језик, образовање и културу, народне светковине, на одрастање и на тежак сеоски живот, детињу слику родног места, записао је у књизи коју је писао неколико деценија. Тако је веза аутора и завичаја постала трајна и нераскидива.
„Љубатовце љубим, за завичај дишем и живим. Свет је један, живот је један, и завичај је један”, каже Живко допуњавајући мисао.
Завичај је ауторово обележје, корен и најдрагоценија имовина, димензија света, место усхићења и неспокоја: „Хтео сам да речима и сликама браним и одбраним своје село и себе самог, од отуђења и одљуђења”.
Замишљен поред старе воденице на речици Турјаници, једној од две које још мељу, Живко Вујић, бележи и наглас чита: „Љубатовци су свим Љубатовчанима њихово најдуже памћење, у њима је нарастала и сазревала њихова душа. Љубатовчани су расејани по туђини где служе Немцима и Словенцима, Италијанима и Швајцарцима, Канађанима и Американцима, а њихова огњишта се гасе, њихово породично стабло у Љубатовцима је поткресано. На њему се суше преостале старе и оронуле гране, а младице не избијају.”
Живко живи међу успоменама и тугује зато што Љубатовци умиру. У многим кућама, које је време разградило, које су ослепеле и оглувиле, на угашеним огњиштима, Љубатовци полагано нестају. Не тако давно у овом селу близу Лакташа било је 525 становника. Пред минули рат, избројали су трећину мање, а 2013. године, на попису, упола мање. Зато у Љубатовцима има више кућа него становника. Има троструко више неожењених и неудатих него деце. Зато ни школа не ради.
„Некада је у многим кућама било топло, а сада је хладно. Некада је унутра било бучно, а сада је болна тишина. Некада је унутра бујао живот, а сада живи неживот. Некада је унутра, и ноћима била светлост, а данас је и дању мрак. Некада је из кућа куљао дим, а сада куља празнина. Пустош се шири на све стране, стеже преостале окућнице, пушта корење на кућном прагу, провирује кроз прозорска окна”, наводи Живко.
На источном зиду оронулих кућа, памти Живко Вујић, била је икона, испред које се домаћин са укућанима, Богу молио.
Живко Вујић, када шета селом и стазама своје младости, загледа кровове, авлије и тарабе старих ограда. Делују сабласно.
Монографија са насловом у једној речи „Љубатовци”, огњиште је и корен, слика и звук, подсећање и успомена. Она је светлост речи и фотографија, које греју душу.
„Она оставља траг о нама. Јер, све је пролазно, само записано траје и зближава људе,” сматра Живко Вујић, аутор монографије, носталгичар, песник и хроничар свога села.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
