Каштијељ, село добрих људи

Каштијељ – Доле у Шековићима снег се само забелио, а горе у Каштијељу има га таман толико да у њему остају трагови намерника. Али и доле у Шековићима и горе у Каштијељу чује се и ове зиме иста прича о времену прошлом, када је, у „ваздуху нестало ваздуха, разуму милости , животу времена, а човеку части”. Можда аутор није ни чуо за Каштијељ, али је засигурно његов стих најближи временима кроз које је пролазило ово село, некада највеће у Шековића атару.

О његовом посве необичном имену, мало се зна. Писаних трагова нема, али у селу верују да је имену Каштијеља „кумовала” тврђава – кастел, у којој су се од тешких ратова одмарале и грчка и османлијска војска.

Село се, каже Круно Влачић, први пут помиње још почетком 19. века, док су његови први досељеници били прогнаници од Буне и са Хума у Херцеговини, те из Пљеваља.

Данас испод и између Великог брда, Градине, Козјаче и Карауле у Каштијељу, само око сто педесет сељана из породица Филипићи, Влачићи, Вукајловићи, Милићи, Марковићи, Максимовићи, Мићићи... А тамо негде седамдесетих било их је десет пута више. И у школи, од које су данас остале само рушевине, било је 120 ђака. И на десетине запослених сељана...

У Каштијељ се долази петнаестак километара дугим макадамом. И Аустроугари који су овде експлоатисали руду, али и многи после њих ишли су у Каштијељ, истим друмом, јединим регионалним путем који, ни до данас, није асфалтиран. Можда би и био да није на размеђи кладањске, шековићке, живиничке и калесијске општине. Сви су на себе преузимали обавезу да заврше пут, али и одговорност за то, али се на томе све и завршавало.

– Али и са тим макадамом и небригом у Каштијељу се опстајало. Злочине који су нам чињени, увек смо праштали. Али их нисмо заборавили. Ако ни због чега другог онда ради генерација којима су корени дубоко у земљи Каштијеља, каже старина Костадин Влачић.

Горе изнад села издигла се црква Свете Петке. На зиду уз црквена врата плоча, а на њој исписано: „... нека генерације које долазе, знају и причају да овај свети храм саградише Јанко и Круно Влачић.”

– Можда би храм био раније завршен. Али подоста материјала који је за цркву набављен пре рата, потрошили смо за градњу земуница у којима смо, бранећи Републику Српску провели скоро цео рат, каже Јанко Влачић.

У Каштијељу се и данас може чути прича о Грцима који су близу села, имали своје утврђење. Из њега су побегли на коњима који су, како каже легенда, били потковани наопако. Радивоје Вукајловић прича о томе, али и о џамији која је, доле према Кладњу, подигнута на темељима православне богомоље.

– Сви православци који су долазили у цркву, а била су их читава села, тада су прешли у ислам. Колико је та џамија призната у исламском свету види се и по томе што су муслиманским верницима који дођу на хаџилук у Меку, говорили како „нису требали долазити у Меку ако су три пута годишње клањали у џамији у Џебарима”. Дакле, оној која је подигнута на темељима наше црквице. Та три доласка у Џебаре била су довољна да се постане хаџија. И то без одласка у Меку, прича Радивоје Вукајловић

Радивоје је био шумар у ревирима око Хан Пијеска, а када је распоређен у родни Каштијељ почео је са пошумљавањем. Све што се данас види под четинарима то је Радивојево. Старина се, са око два милиона садница бора колико је засадио, одужио дедовини на најбољи начин.

Костадин – Косто Влачић у Каштијељу је посебна прича. Био је радник велике „Шипадове” породице. Момчина. Кажу да надалеко није било јачег. А такав је био и цурама на оку.

– Ја сам ти на црквеним зборовима био саветник за ударања и мировања. Када би’ ја дошао до цркве, нико није смео да се бије. Увек сам се борио за правду и поштење... Био сам ти такав и у „Шипаду”. Најбољи међу најбољима. Пет пута су ме стављали у новине, а за награду сам био и у Баошићу и Постојнској јами, каже Косто и на крају додаје да има пуно медаља са такмичења шумских радника.