Кад је шу­пље зве­чи!

Ни­ка­да ви­ше ин­те­лек­ту­а­ла­ца, укљу­чу­ју­ћи про­фе­со­ре, на­став­ни­ке и сту­ден­те, ни­је би­ло укљу­че­но у не­ке по­ли­тич­ке про­те­сте и зах­те­ве за сме­ну вла­сти и ни­ка­да ни­је би­ло ма­ње ни те­о­риј­ског ни иде­о­ло­шког уте­ме­ље­ња тих зах­те­ва. Украт­ко, ни­кад ни­је би­ло ма­ње иде­ја ко­је би усме­ра­ва­ле или во­ди­ле про­те­сте као што је са­да слу­чај. То об­ја­шња­ва и бу­ку ко­ја се око њих ства­ра, јер где је шу­пље нај­ја­че зве­чи.

По­ли­тич­ка про­ме­на 5. ок­то­бра ни­је би­ла са­мо из­лив бе­са због не­при­зна­ва­ња ре­зул­та­та из­бо­ра, ни­ти са­мо из­раз фру­стри­ра­но­сти због изо­ло­ва­но­сти и санк­ци­ја у ко­ји­ма се на­ла­зи­ла Ср­би­ја, а са њом и ње­ни гра­ђа­ни. Пр­во је би­ло по­вод, а дру­го кон­текст, али ствар­ни по­кре­тач про­ме­на би­ла је ви­зи­ја ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ског ка­пи­та­ли­стич­ког дру­штва ко­је су та­да­шњи во­де­ћи ин­те­лек­ту­ал­ци про­мо­ви­са­ли ду­же од јед­не де­це­ни­је.

Пет­на­е­стак го­ди­на ра­ни­је до­го­дио се на­род, ко­ме је иде­ја во­ди­ља био на­ци­о­на­ли­зам. Го­ди­на­ма пре по­ја­ве Ми­ло­ше­ви­ћа у бе­о­град­ским ин­те­лек­ту­ал­ним кру­го­ви­ма „дин­ста­ла” се иде­ја о не­прав­ди ко­ја се чи­ни Ср­би­ма и Ср­би­ји пре све­га на КиМ, а он­да се, го­то­во ни­от­куд, по­ја­вио Ми­ло­ше­вић ко­ји је по­ли­тич­ки ар­ти­ку­ли­сао иде­је ин­те­лек­ту­а­ла­ца оку­пље­них око СА­НУ и Фран­цу­ске 8.

О пред­рат­ном ко­му­ни­стич­ком по­кре­ту ко­ји је то­ком и по­сле ра­та мо­би­ли­сао на­род­не ма­се не тре­ба ни тро­ши­ти ре­чи. Без марк­си­зма и ту­ма­ча марк­си­стич­ких иде­ја у њи­хо­вим ре­до­ви­ма то би био тек скуп про­би­све­та и ло­кал­них би­тан­ги.

Шта тек ре­ћи о епо­хал­ним свет­ским про­ме­на­ма? Да ли би би­ло Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је без про­све­ти­те­ља или би по­бу­на оста­ла за­бе­ле­же­на са­мо по раз­у­зда­ној ру­љи и обе­сним гла­во­се­ци­ма? Да ли је Ок­то­бар­ска ре­во­лу­ци­је мо­гла да се оства­ри без ге­не­ра­ци­ја со­ци­ја­ли­ста и марк­си­ста или би исто­ри­ја за­бе­ле­жи­ла са­мо пуч пи­ја­них ца­ро­у­би­ца? Чак и ма­ње про­ме­не у окви­ру си­сте­ма, по­пут нео­ли­бе­рал­не ре­во­лу­ци­је пре по­ла ве­ка или не­дав­ног до­ла­ска Трам­па на власт, те­шко се мо­гу за­ми­сли­ти без идеј­не по­за­ди­не ко­ју су у пр­вом слу­ча­ју чи­ни­ли чла­но­ви дру­штва „Монт Пе­ле­рин”, од­но­сно ви­ше­го­ди­шња на­сто­ја­ња да се при­пре­ми но­ва аме­рич­ка по­ли­ти­ка кроз ак­тив­но­сти по­кре­та „Ча­јан­ка”.

На­рав­но, све те иде­је, ве­ли­ке или ма­ле, про­гре­сив­не или не, мо­ра­ле су да са­че­ка­ју свој тре­ну­так, од­но­сно окол­но­сти и струк­тур­не усло­ве ко­је им по­го­ду­ју, али без њих та­кви исто­риј­ски тре­ну­ци не би ни би­ли пре­по­зна­ти. Што је још ва­жни­је, ма­сов­но не­за­до­вољ­ство ко­је ни­је усме­ра­ва­но ја­сном ви­зи­јом во­ди у ха­ос раз­у­зда­не го­ми­ле или, ако др­жа­ва има сна­ге, у дик­та­ту­ру.

Да­нас та­квих иде­ја не­ма. Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет ко­ји је у је­ку сту­дент­ског по­кре­та 1968. био но­си­лац зах­те­ва за ви­ше со­ци­ја­ли­зма, а про­тив ка­пи­та­ли­зма ко­ји се увла­чио кроз ма­ла вра­та при­вред­не ре­фор­ме из 1965, пред­ста­вљао је аре­ну те­о­риј­ске и иде­о­ло­шке де­ба­те. Да­нас вр­ху­нац ин­те­лек­ту­ал­ног на­по­ра пред­ста­вља под­ври­ски­ва­ње: Пум­пај – пум­пај! Тај тра­ди­ци­о­нал­ни вул­ка­ни­зер­ски по­здрав по­ста­вљен је у ви­ду тран­спа­рен­та и на цен­трал­но ме­сто у ам­фи­те­а­тру. Сва­ко ко та­мо уђе за­не­ми пред ви­зи­о­нар­ском сна­гом те ве­ли­ке ми­сли по­сле ко­је се чи­ни да не­ма да­ље. Ако би ко­ме и па­ла на па­мет не­ка иде­ја – ма­кар и она да је по­зив на бе­со­муч­но пум­па­ње по­сле­ди­ца чи­ње­ни­це да је мех у ко­ји се ду­ва идеј­но шу­паљ, тај би се мо­рао по­ву­ћи пред остра­шће­но­шћу „сло­бод­них вул­ка­ни­зе­ра” го­ње­них сво­јим уну­тра­шњим де­мо­ни­ма.

Али од Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та су иона­ко сви ди­гли ру­ке, по­чев од оних ко­је би ње­го­ва суд­би­на тре­ба­ло нај­ви­ше да за­ни­ма. Луч про­ме­не да­нас но­се ве­ли­ким иде­ја­ма нео­п­те­ре­ће­ни ме­ди­ји. Њи­хо­во пра­во да при­ча­ју шта им пад­не на па­мет и сло­бо­да да бу­ду ве­чи­то буд­ни су­ди­ја све­му и сва­ко­ме угу­ши би­ло ко­ју иде­ју и ми­сао ко­ја има по­тен­ци­јал да тра­је ду­же од два да­на. У мр­твој тр­ци с дру­штве­ним мре­жа­ма ти ме­ди­ји про­мо­ви­шу са­мо оне иде­је ко­је су ра­зу­мљи­ве и би­ћи­ма са дна ево­лу­циј­ске ле­стви­це.

За ту­ма­че дру­штве­них про­ме­на за­то се би­ра­ју ше­та­ју­ћи та­бло­и­ди ко­ји­ма се у из­глед ста­вља ме­сто на фа­мо­зној пле­нум­ској ли­сти. Оту­да вр­ху­нац ин­те­лек­ту­ал­ног из­ра­за и ар­ти­ку­ла­ци­је зах­те­ва за про­ме­на­ма пред­ста­вља ре­ци­кли­ра­ње ре­кла-ка­за­ла ин­фор­ма­ци­ја о афе­ра­ма и мо­рал­ној из­о­па­че­но­сти но­си­ла­ца вла­сти. Ши­рих те­о­риј­ских и иде­о­ло­шких иде­ја се кло­не ко ђа­во од кр­ста, а ка­да се не­ка иде­ја с та­квом ам­би­ци­јом и по­ја­ви он­да се пред њом и ђа­во кр­сти.

Не­ко ће ре­ћи: Али зар исто не ра­де и ме­ди­ји бли­ски вла­сти? Да, али да би про­ме­на би­ла сми­сле­на и при­хва­ће­на она мо­ра да по­ну­ди не­што бо­ље, а не го­ре од по­сто­је­ћег. Тај не­ко ће опет ре­ћи: А зар је мо­гу­ће го­ре од по­сто­је­ћег? На­жа­лост, је­сте. Тр­ка ка ме­диј­ском дну одав­но је по­че­ла. Ин­док­три­на­ци­ја од стра­не ме­ди­ја бли­ских вла­да­ју­ћим пар­ти­ја­ма, ко­ли­ко год на­пад­на и по­не­кад бру­тал­на, ипак је из­раз људ­ском уму ра­зу­мљи­ве на­ви­јач­ке стра­сти и пар­тиј­ске кам­па­ње. С дру­ге стра­не, у са­мо­про­гла­ше­но објек­тив­ним ме­ди­ји­ма ин­док­три­на­ци­ја је плод про­ра­чу­на­те ком­би­на­ци­је ис­тра­жи­ва­ња струч­ња­ка за пси­хо­ло­шке ра­то­ве, упор­но­сти Тер­ми­на­то­ра 2 и од­су­ства би­ло ка­кве ем­па­ти­је ње­них про­та­го­ни­ста.

Украт­ко, ни­је про­блем што се до­шло до ме­диј­ског дна, већ то што је оно про­бу­ше­но оног дан ка­да је до­не­та од­лу­ка да се тра­ге­ди­је у „Риб­ни­ка­ру” и Ма­лом Ораш­ју ис­ко­ри­сте за рас­плам­са­ва­ње по­ли­тич­ких стра­сти и бор­бу за власт. По­сле то­га ви­ше ни­шта ни­је све­то и са­да се ме­ди­ји у сло­бод­ном па­ду об­ру­ша­ва­ју у без­дан. Ако су ма­сов­на уби­ства би­ла под­ло­га за док­три­ну шо­ка као ме­ха­ни­зма за ис­пи­ра­ње мо­зго­ва узру­ја­ним гра­ђа­ни­ма, пад над­стре­шни­це је био по­ли­гон за док­три­ну об­ма­не сту­де­на­та и по­ште­не ин­те­ли­ген­ци­је. Обе стра­те­ги­је су по­зна­те од­ра­ни­је, али ни­је по­зна­то да су ко­ри­шће­не у мир­но­доп­ске свр­хе.

Шок иза­зван па­дом Ку­ла бли­зна­ки­ња омо­гу­ћио је Бу­шу ју­ни­о­ру да пре­ве­сла аме­рич­ку и до­бар део свет­ске јав­но­сти и на­пад­не Ирак. Цр­ве­на ар­ми­ја до­бар део сво­јих по­бе­да ду­гу­је „ма­ски­ров­ки”, од­но­сно об­ма­ни не­при­ја­те­ља, али у оба слу­ча­ја реч је о рат­ним опе­ра­ци­ја­ма.

Из­гле­да да је гра­ђан­ски рат о ко­јем бру­је „сло­бод­ни” ме­ди­ји за њих већ по­чео. Ме­диј­ска при­пре­ма је оба­вље­на, са­да са­мо тре­ба ре­гру­то­ва­ти до­вољ­но зом­би­ја ко­ји би у тај рат кре­ну­ли. Нај­на­о­штре­ни­ји су сре­до­веч­ни ми­ле­ни­јал­ци, по­ли­тич­ки вас­пи­та­ни у про­те­сти­ма де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог и на бај­ка­ма о ли­бе­рал­ним сло­бо­да­ма пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка, али они не би да се од­рек­ну удоб­но­сти са­да­шњег жи­во­та. За­то „по­др­жа­ва­ју” сту­ден­те. Ве­ћи­на сту­ден­та не­ма на­ме­ру да жр­тву­је сво­ју бу­дућ­ност у име не­чи­је ро­ман­ти­зо­ва­не но­стал­ги­је и по­тро­ше­них сно­ва. За­то бе­стид­ни­ци под­сти­чу сред­њо­школ­це да они бу­ду пер­ја­ни­ца про­ме­не и ту­ку се по ули­ца­ма с по­ли­ци­јом. Ни то ни­је би­ло до­вољ­но па је пре не­ко­ли­ко да­на ба­че­на до са­да нај­срам­ни­ја по­ли­тич­ко про­па­ганд­на кар­та из­ву­че­на из ру­ка­ва де­чи­јег про­грам РТС-а.

Тај по­тез је за­пре­па­стио чак и уред­ни­ке „не­при­стра­сних” и у по­ли­тич­ку ко­рект­ност огре­злих ме­ди­ја. Ка­ко је мо­гу­ће да се они ни­су то­га се­ти­ли? Зар да их Бу­јо­ше­вић опет пре­ве­сла и бу­де пр­ви ко­ји је де­ци из вр­ти­ћа дао пра­во да зна­ју све и да се по­ли­тич­ки из­ра­зе? На­жа­лост, то ни­ко ни­је озбиљ­но осу­дио, а мо­рао би, јер би деч­ји по­ли­тич­ко­про­па­ганд­ни про­грам тре­ба­ло тре­ти­ра­ти на исти на­чин као и деч­ју пор­но­гра­фи­ју.

Уме­сто да се ба­ви деч­јом по­ли­тич­ком про­па­ган­дом, јав­ни сер­вис би, кад већ до са­да ни­је, мо­рао да по­ста­не аре­на за дру­штве­ни ди­ја­лог во­де­ћи ра­чу­на о јав­ним и на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма. То ни­је не­за­ми­сли­во. На­жа­лост, и та­мо се, под ра­зним из­го­во­ри­ма, у ко­ре­ну се­че сва­ка иде­ја ко­ја пре­ва­зи­ла­зи ни­во сплет­ке и лич­ни ин­те­рес. Али и од РТС-а, као и од ФФ, иона­ко су сви ди­гли ру­ке, по­чев од оних ко­ји би мо­ра­ли да бу­ду нај­ви­ше за­ин­те­ре­со­ва­ни.

*Про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду