Политички стид

У срп­ској по­ли­тич­кој про­шло­сти увек је би­ло по­је­ди­на­ца и гру­па ко­ји су тра­жи­ли са­ве­зни­ка у ино­стран­ству за свој по­ли­тич­ки рад, а не у на­ро­ду из ко­га су по­те­кли. Ми­лош Цр­њан­ски пи­ше у „Ем­ба­ха­да­ма” о Ми­ло­шу Бо­ги­ће­ви­ћу, уни­вер­зи­тет­ском про­фе­со­ру ко­ји је из­ве­шта­вао Нем­це у Пр­вом свет­ском ра­ту о то­ме шта чи­ни вла­да и уз то оп­ту­жи­во Ср­би­ју за из­би­ја­ње ра­та 1914. го­ди­не. Ни­кад ни­сам мо­гао да раз­у­мем, пи­ше Цр­њан­ски, да „та­ко млад чо­век пре­ђе не­при­ја­те­љу и уда­ра на сво­ју зе­мљу у ко­јој се ро­дио и на на­род ко­ме ро­ђе­њем при­па­да... От­ку­да та лу­дач­ка мр­жња”. Та сен­ка Ми­ло­ша Бо­ги­ће­ви­ћа и да­нас се над­ви­ја над срп­ском по­ли­тич­ком сце­ном.

 У Стра­збур од­ла­зе 8. сеп­тем­бра 2025 чел­ни­ци не­ко­ли­ко стра­на­ка ко­је се по­је­ди­нач­но, пре­ма ре­ле­вант­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма, кре­ћу из­ме­ђу два и 0,5 по­др­шке гра­ђа­на: Стран­ка сло­бо­де и прав­де, Ср­би­ја цен­тар, Зе­ле­но-ле­ви фронт, По­крет сло­бод­них гра­ђа­на. За­што од­ла­зе? Да за­тра­же „ја­сну осу­ду по­ли­тич­ке бру­тал­но­сти, на­си­ља над гра­ђа­ни­ма, сту­ден­ти­ма, да се из­вр­ши при­ти­сак на ре­жим, да се уве­ду санк­ци­је, за­бра­на пу­то­ва­ња, кључ­ним ак­те­ри­ма ре­жи­ма... да се санк­ци­ја­ма об­у­хва­те и чла­но­ви по­ро­ди­ца по­ли­тич­ких пред­став­ни­ка вла­сти”. Је­дан је до­дао да го­во­ри „у име ве­ли­ког де­ла гра­ђа­на Ср­би­је и свих про­де­мо­крат­ских и про­е­вроп­ских стра­на­ка”. Сви зах­те­ви су за­пра­во зах­те­ви про­тив срп­ског на­ро­да и др­жа­ве.

 Кра­јем ав­гу­ста две од ових стра­на­ка ЗЛФ и ПСГ упу­ти­ле су пи­смо кр­ца­то фал­си­фи­ка­ци­јом ствар­но­сти („дик­та­ту­ра” у Ср­би­ји) ко­је су за­вр­ши­ли: „Гра­ђа­ни Ср­би­је оче­ку­ју да Европ­ска уни­ја ста­не уз њих, а не уз ре­жим ко­ји им од­у­зи­ма сло­бо­ду и пра­во на до­сто­јан­ствен жи­вот.”

 Со на бо­ги­ће­ви­ћев­ско обра­ћа­ње де­ла срп­ске опо­зи­ци­је ЕП до­дао је 11. ју­ла 2025 на­зо­ви во­ђа ПСГ Па­вле Гр­бо­вић пред­ло­гом ре­зо­лу­ци­је о ге­но­ци­ду у Сре­бре­ни­ци. Баш та­ко!

 Да­кле то је сли­ка де­ла срп­ске пар­тиј­ско-по­ли­тич­ке опо­зи­ци­је да­нас, за­пра­во у про­те­клој де­це­ни­ји. Шта мо­же да се ка­же? Сва­шта, али две ства­ри на пр­вом ме­сту. По­ли­тич­ки рад не мо­же да из­ба­ци мо­рал­не вред­но­сти из свог де­ло­ва­ња. Сва­ки об­лик по­на­ша­ња, а по­ли­тич­ко по­себ­но, про­це­њу­је се са прав­ног, али и са ста­но­ви­шта до­бра и зла. Раз­ли­ку­ју се ети­ка од­го­вор­но­сти и ети­ка чи­сте во­ље. Раз­ли­ку­ју се до­сто­јан­ство, хра­брост, пра­вед­ност, по­ште­ње од кри­во­клет­ства, за­ви­сти, мр­жње, ку­ка­вич­лу­ка. Мо­рал се да­ви ако се дру­гом чо­ве­ку чи­ни зло. А власт ко­ја се осва­ја уз по­моћ стра­на­ца (нов­цем, ко­руп­ци­јом или оруж­јем), по­твр­ђу­је исто­риј­ско ис­ку­ство, а Ма­ки­ја­ве­ли у „Вла­да­о­цу”, ни­ка­да не мо­же би­ти до­бро за на­род и гра­ђа­не.

 Дру­га ствар у бо­ги­ће­ви­ћев­ском по­ли­тич­ком по­на­ша­њу по­га­ђа са­мо би­ће по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња. У пи­та­њу је из­град­ња но­вог зна­че­ња по­ли­тич­ке де­лат­но­сти у Ср­би­ји. Кла­сич­но зна­че­ње о бор­би за оп­ште до­бро на­ро­да и др­жа­ве, о ускла­ђи­ва­њу ци­ље­ва и сред­ста­ва, о уна­пре­ђи­ва­њу усло­ва за ма­те­ри­јал­ни и ду­хов­ни жи­вот, убр­за­но се гу­би и по­ста­је ме­сто бе­зна­чел­не бор­бе за власт. У Ср­би­ји „про­е­вроп­ска опо­зи­ци­ја” де­фи­ни­ше оп­ште до­бро на свој но­ви на­чин та­ко што од­ба­цу­је раз­го­вор са ле­ги­тим­ним срп­ским вла­сти­ма, а при­хва­та са пред­став­ни­ци­ма ЕП. Та­кво схва­та­ње по­ли­ти­ке је су­прот­но свим те­о­ри­ја­ма и по­ли­тич­ким прак­са­ма по­ли­ти­ке у де­мо­крат­ским си­сте­ми­ма. И ни­је то све. Ове стран­ке из свог схва­та­ња „на­шег оп­штег до­бра” или „оп­штег до­бра по на­ма” из­ба­цу­ју ег­зи­стен­ци­јал­ни по­ли­тич­ки ин­те­рес срп­ског на­ро­да у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, по­кра­ји­не Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, очи­шће­ним Ср­би­ма из Хр­ват­ске. За ове де­ло­ве срп­ског на­ро­да за­ши­ли су уста, из­гу­би­ли моћ го­во­ра. Па ка­кав је то по­ли­тич­ки рад за­рад оп­штег до­бра ка­да не­ма бри­ге за соп­стве­ни на­род у гра­ни­ца­ма др­жа­ве или ван др­жа­ве, али има је­ди­но про­тив вла­сти ко­ја је иза­бра­на убе­дљи­вом де­мо­крат­ском во­љом гра­ђа­на Ср­би­је. То је но­во зна­че­ње по­ли­ти­ке у ко­јем се ин­те­рес це­ли­не на­ро­да пре­о­бра­ћа у ин­те­рес из­ра­зи­те ма­њи­не. Али но­во у но­вом је за­пра­во отво­ре­но де­ло­ва­ње про­тив по­ли­тич­ког и на­ци­о­нал­ног би­ћа соп­стве­ног на­ро­да. Не­ка­да је то би­ло за­ма­ски­ра­но, ви­ју­га­во, ужи по­ли­тич­ки ин­те­ре­си пред­ста­вља­ли су се као оп­шти, тре­ба­ло је убе­ди­ти гра­ђа­не да је то до­бро за њих. Ве­шти по­ли­тич­ки ма­ни­пу­ла­то­ри су игра­ли зна­чај­ну уло­гу. Да­нас ви­ди­мо у Ср­би­ји не­скри­ве­ну бор­бу ма­лих стра­на­ка да упр­кос од­ри­ца­њу од де­ло­ва свог на­ро­да у окру­же­њу, на­прег­ну­том тра­же­њу ин­тер­вен­ци­је европ­ских по­ли­ти­ча­ра у срп­ска пи­та­ња (са­мо­по­што­ва­ње и су­ве­ре­ни­тет!) по­ку­ша­ва­ју, на­сто­је да се до­мог­ну ин­сти­ту­ци­ја вла­сти у Ср­би­ји. Чу­до не­ви­ђе­но! Ка­ко не­ко мо­же да те­жи вла­сти у на­ро­ду про­тив чи­јих су­штин­ских ин­те­ре­са се бо­ри! То је но­во зна­че­ње по­ли­ти­ке у де­лу срп­ске опо­зи­ци­је – да се пре­зи­ром де­мо­крат­ски би­ра­не вла­сти, иг­но­ри­са­њем оп­штих ин­те­ре­са це­ли­не срп­ског на­ро­да и отво­ре­ним за­по­ма­га­њем код за­пад­но­е­вр­оп­ских цен­та­ра мо­ћи, поп­ну на власт у Ср­би­ји.

 Из овог и про­те­клих ис­ку­ства у Ср­би­ји мо­же­мо да из­ву­че­мо јед­ну по­у­ку и да је не пре­пу­шта­мо за­бо­ра­ву. По­ли­тич­ка де­лат­ност не мо­же да из­гу­би ан­тич­ко зна­че­ње бор­бе за оп­ште до­бро на­ро­да и др­жа­ве. Ме­ђу­тим, исто­риј­ски и ак­ту­ел­ни њен прак­сис по­ка­зу­је да у ње­ном про­сто­ру мо­гу де де­лу­ју по­је­дин­ци и по­ли­тич­ке гру­пе ко­је се бо­ре про­тив оп­штег до­бра, а за уни­шта­ва­ње или ње­го­во при­ва­ти­зо­ва­ње за сво­је и ту­ђе ин­те­ре­се. Де­мо­кра­ти­ја не­ма ин­стру­мен­те ко­ји­ма би за­шти­ти­ла те­мељ­не на­ци­о­нал­не и др­жав­не ин­те­ре­се. На­пад­ну­та је иде­о­ло­ги­јом гло­ба­ли­зма, са јед­не стра­не, и ира­ци­о­нал­ним го­во­ром и по­ли­тич­ким де­ло­ва­њем по­је­ди­на­ца и гру­па. Хо­ће­те при­мер? Ка­ко убе­ди­ти го­вор­ни­ка ко­ји твр­ди да је ов­де дик­та­ту­ра, а не де­мо­крат­ски по­ре­дак и сло­бо­да? Ни­је ма­ло Дон Ки­хо­та у Ср­би­ји ко­ји ка­жу да је крч­ма у ства­ри за­мак, а ве­тре­ња­че ди­во­ви. Ко ће им отво­ри­ти очи. Мо­жда би мо­гао не­ки Сан­чо Пан­са.

*На­уч­ни са­вет­ник