У ко­ју Евро­пу ми жу­ри­мо

Ве­ли­ка вој­на па­ра­да одр­жа­на на цен­трал­ном Тр­гу Тје­нан­мен у ки­не­ској пре­сто­ни­ци Пе­кин­гу по­ка­за­ла је не­дво­сми­сле­но: свет ко­ји смо по­зна­ва­ли у прет­ход­на два ми­ле­ни­ју­ма ви­ше ни­је исти. И ни­ка­да ви­ше то не­ће би­ти. Не за­то што је та­ко не­ко­ме „ве­ли­ком” па­ло на ум, или услед не­ке тра­ге­ди­је гло­бал­них раз­ме­ра, пре­стан­ка ве­ро­ва­ња у Све­ви­шњег… Јед­но­став­но, тај ста­ри свет је – по­тро­шен. И то у то­ли­кој ме­ри да ви­ше ни­ко­ме уна­пред не оси­гу­ра­ва оп­ста­нак.

У та­квој си­ту­а­ци­ји на­сто­ја­ња Евро­пља­на да одр­же ста­тус цен­тра све­та, ко­ји су кроз ве­ко­ве се­би при­гра­би­ли што ма­чем, што ва­тром, што ра­зно­ра­зним ма­хи­на­ци­ја­ма, чи­не се јед­на­ко уза­луд­ним ко­ли­ко и бе­сми­сле­ним. Наш кон­ти­нент, то сви већ уве­ли­ко схва­та­ју, по­стао је не­ка вр­ста пе­ри­фе­ри­је ко­ју по­је­дин­ци (не на­ци­је, вер­ске или дру­ге за­јед­ни­це) по­ку­ша­ва­ју да одр­же ве­штач­ким ди­са­њем. То су при­зна­ли и До­налд Трамп и Вла­ди­мир Пу­тин и Си Ђин­пинг и На­рен­дра Мо­ди, па и се­вер­но­ко­реј­ски ли­дер Ком Џонг Ун… Све то је ја­сно и ве­ћи­ни обич­них жи­те­ља Ста­рог кон­ти­нен­та.

И ту за нас на Бал­ка­ну на­ста­је про­блем. Ми упор­но на­сто­ји­мо да по­ста­не­мо део упра­во та­кве Евро­пе, де­ла све­та ко­ји са на­го­ми­ла­ним не­ис­пу­ње­ним обе­ћа­њи­ма не­у­мит­но гу­би гло­бал­ну тр­ку. Тач­ни­је, то­ме те­же по­је­дин­ци ко­ји од кан­це­ла­риј­ских слу­жбе­ни­ка из Бри­се­ла тра­же спа­со­но­сни за­гр­љај, све­сни да са­ми не­ма­ју ни па­ме­ти ни сна­ге да учи­не не­што ви­ше. Прак­тич­но, ми у Ср­би­ји као да до­бро­вољ­но ска­че­мо у ја­му ко­ја се отво­ри­ла за не­ке дру­ге. Све као да се пре­тва­ра у не­ку вр­сту нео­бич­ног вер­ског об­ре­да у тре­нут­ку ка­да све свет­ске ре­ли­ги­је по­зи­ва­ју на ра­зум и су­жи­вот.

Већ смо по­ми­ња­ли да су Евро­пи, овој ко­ја за са­да не ви­ди све­тло из ту­не­ла 20. ве­ка, нео­п­ход­ни – ра­то­ви. Али они ло­кал­ни ко­ји не­ће до­ти­ца­ти ве­ли­ке игра­че. Бри­тан­ци не кри­ју да не­ке већ има­ју у пла­ну. Сва­ка­ко и ов­де код нас, на Бал­ка­ну. Уоста­лом, ма­ђар­ски пре­ми­јер Вик­тор Ор­бан отво­ре­но на­ја­вљу­је рас­пад Европ­ске уни­је. А то те­шко да ће про­ћи без упли­та­ња Лон­до­на ко­ји је сво­ју по­сте­вроп­ску при­чу за­по­чео још у ја­ну­а­ру 2020.

И уме­сто да та­квим „Евро­пља­ни­ма” за­хва­ли­мо на трет­ма­ну ко­ји су нам на­ме­ни­ли, по­је­ди­ни ов­да­шњи дру­штве­ни кру­го­ви, одво­је­ни и од до­ма­ће и од гло­бал­не ствар­но­сти, тра­же од њих да не по­су­ста­ју. На­про­тив, жу­ре да и без по­мо­ћи са те стра­не и нас уба­це у ону ја­му ко­ју смо већ по­ми­ња­ли. Све ово ви­ше не­ма ни­ка­кве ве­зе са раз­ли­чи­то­сти­ма у по­ли­тич­ким, иде­о­ло­шким или оним по­гле­ди­ма на са­да­шњост и бу­дућ­ност. Ово је ви­дљи­во ср­ља­ње у не­што о че­му, објек­тив­но, зна­мо са­мо из те­ле­ви­зиј­ских про­гра­ма аме­рич­ких и бри­тан­ских ди­стри­бу­те­ра. А све са је­ди­ном же­љом да са се­бе спе­ре­мо ља­гу за соп­стве­ни не­у­спех.

Ср­би­ја по­ку­ша­ва да на­ђе ме­сто на про­сто­ру на ко­јем ни­јед­на др­жа­ва у овом тре­нут­ку не мо­же за се­бе да ка­же да је у пот­пу­но­сти ре­ши­ла основ­не ег­зи­стен­ци­јал­не или со­ци­јал­не про­бле­ме. Ме­ди­ји се уки­да­ју во­љом вла­да­ју­ћих ве­ћи­на, по­је­ди­не по­ли­тич­ке стран­ке та­ко­ђе, на­ра­сле раз­ли­чи­то­сти ре­ша­ва­ју се на ули­ца­ма Па­ри­за, Бер­ли­на, Ки­ши­ње­ва… Ба­зич­на људ­ска пра­ва при­ла­го­ђа­ва­ју се по­тре­ба­ма оли­гар­хи­ја на вла­сти… Онај ко то не ви­ди сва­ка­ко је слеп. Ср­ља­ти без­гла­во у та­кво дру­штво за нас сва­ка­ко не би би­ло му­дро.

Са дру­ге стра­не, да би оства­ри­ли сво­је-ту­ђе сно­ве мно­ги су спрем­ни да про­ме­не соп­стве­ну ве­ру, иден­ти­тет... Па­ро­ле ко­је ви­ђа­мо по на­шим ули­ца­ма, у су­шти­ни, са­мо су пре­пи­са­не са слич­них до­га­ђа­ја у бли­жој или да­љој око­ли­ни, узро­ко­ва­ним раз­ло­зи­ма ко­ји ни у ком слу­ча­ју на од­го­ва­ра­ју на­шем под­не­бљу, по­тре­ба­ма и схва­та­њу са­мо­бит­но­сти. Раз­ло­зи за пад фран­цу­ске вла­де де­фи­ни­тив­но ни­су они ко­је ов­да­шњи ру­ши­о­ци при­пи­су­ју на­шој. А Евро­пи 21. ве­ка тек пред­сто­је мно­га по­ср­та­ња. Ви­ди се то у Не­мач­кој, Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, Ита­ли­ји… Упра­во они­ма ко­ји­ма се та­ко без­ре­зер­вно ди­ви­мо.

Да ли смо ми у Ср­би­ји уоп­ште вред­ни по­сто­ја­ња? Не­ке на­ше нај­бли­же ком­ши­је сва­ка­ко би не­га­тив­но од­го­во­ри­ле на ово пи­та­ње. Али да слич­но раз­ми­шља­мо са­ми о се­би ви­ше је не­го па­ра­но­ич­но. И нео­д­го­вор­но. Ка­ко пре­ма они­ма ко­ји су нас ство­ри­ли, та­ко и пре­ма ови­ма ко­је смо ми ство­ри­ли. И ко­је, за­рад соп­стве­ног ком­фо­ра, а ко­ба­ја­ги ми­сле­ћи о њи­хо­вој бу­дућ­но­сти, те­ра­мо ван до­мо­ви­не. И још смо спрем­ни да им за то до­бро пла­ти­мо. Уоста­лом, ма­ло ко је во­љан да гле­да соп­стве­но де­те ка­ко се нер­во­зно и умор­но вра­ћа ку­ћи на­кон осам са­ти про­ве­де­них на рад­ном ме­сту. Из без­бед­не да­љи­не све се то не­ка­ко лак­ше под­но­си.

У тре­нут­ку ка­да се До­налд Трамп окре­ће не­из­бе­жним парт­не­ри­ма Ки­ни, Ру­си­ји, Ин­ди­ји, Тур­ској… ми на гу­бит­ни­ке оку­пље­не у Бри­се­лу гле­да­мо као на спа­се­ње. Не пи­та­ју­ћи ко нас је гур­нуо у ову си­ту­а­ци­ју. Да ли су нам из Лон­до­на, Па­ри­за, Бер­ли­на пру­жа­ли ру­ку при­ја­тељ­ства ка­да нам је би­ло те­шко? А то су нам европ­ске ком­ши­је, узо­ри… На че­му смо то ми ду­жни да им за­хва­љу­је­мо, шта су нам по­ну­ди­ли? Све што су нам да­ли де­бе­ло су на­пла­ти­ли.

Али ка­ко то об­ја­сни­ти они­ма ко­ји су ста­са­ли на дру­штве­ним мре­жа­ма, ђач­ке књи­жи­це до­би­ја­ју „по ди­фол­ту”, ко­ји но­ви­не не чи­та­ју, а те­ле­ви­зи­ју гле­да­ју тек да би ви­де­ли да ли их је објек­тив но­ви­нар­ске ка­ме­ре слу­чај­но „окр­знуо” не­где то­ком улич­них про­те­ста? Да ли се ми то на­да­мо бо­љој бу­дућ­но­сти кив­ни на оне ко­ји су нас до­не­ли на свет? Па ка­жи­мо им то у ли­це. И опро­сти­мо. И они су на­ма то­ком де­тињ­ства сва­шта би­ли спрем­ни да опро­сте.

Ре­кло би се ипак да су ко­ре­ни не­за­до­вољ­ства на дру­гој стра­ни. Као да не­ки дру­ги, раз­о­ча­ра­ни соп­стве­ним про­ма­ша­ји­ма, на­сто­је сво­ју му­ку да убла­же, де­ле­ћи је са ма­сом ко­ја то ни­је тра­жи­ла. А лич­но без­на­ђе по­ку­ша­ва­ју да са­кри­ју оп­штим. Као што ре­ко­смо, свет се не­у­мо­љи­во ме­ња. На­ше ни­је да се ста­ви­мо под ту­ђе окри­ље, ма ко­ли­ко то при­влач­но из­гле­да­ло, већ да за се­бе про­на­ђе­мо про­стор ко­ји би нам омо­гу­ћио да ди­ше­мо пу­ним плу­ћи­ма. Ова­ква Европ­ска уни­ја то ни­ко­ме не омо­гу­ћу­је.             

 *Но­ви­нар „По­ли­ти­ке” у пен­зи­ји