Црна Гора пристала на самопонижавање у Морињу

Док се на месту некадашњег сабирног центра у Морињу интонирају речи о „мрачним идеологијама“ и „европским вредностима“, званична Подгорица је још једном показала спремност да, под туђим диктатом, пристане на понижавајућу улогу покајника. Хрватски министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман, који у последње време као да више борави у Црној Гори него у сопственој земљи, и црногорски министар Ервин Ибрахимовић положили су венац испред спомен-плоче у Морињу, поново оживљавајући реторику деведесетих година.

Уместо да се говори о међусобном уважавању и помирењу, Хрватска је, преко свог министра, још једном наметнула наратив о „злочинима и агресији на Дубровник“, док је домаћин Ибрахимовић у свом наступу више личио на портпарола Загреба него на представника сопствене државе. Изјаве да је „Црна Гора оставила црну мрљу“ и да „мора признати све што је било лоше“, одзвањају као формулације припремљене у хрватском Министарству спољних послова.

Ибрахимовић је нагласио да је „спреман да препозна све што је било лоше“, позивајући се на „културу сећања“ и „европске вредности“. Али из његових речи није било ни трага достојанства или макар симболичног подсећања на српске жртве, на разарања, егзодусе и дискриминацију која траје до данас. Његова улога у извршној власти све отвореније добија антисрпски карактер, у функцији преправљања историје и усклађивања званичне политике Црне Горе са хрватским виђењем прошлости.

Грлић Радман као домаћин у туђој земљи

Грлић Радман је у Морињу наступио као да је на сопственој територији — са поучним тоном, у стилу ментора који проверава задатке ученика. „Нисмо заборавили страдалнике“, поручио је, додајући да „помирење није могуће изједначавањем кривице“. Уз већ уобичајене политичке поруке о „агресији на Хрватску“ и „злочиначкој природи оних који су нападали Дубровник“, Радман је своје излагање искористио да подсети Подгорицу на „обавезе“ према хрватској заједници у Боки, враћању имовине, преименовању јавних установа и решавању питања „спорних симбола“.

Свака његова реч откривала је суштину односа Загреба према Црној Гори — однос туторства и надзора. И док се у Подгорици овакав приступ назива „помоћи на европском путу“, у стварности се ради о диктату и јавној демонстрацији политичке зависности.

Ћутање Боке и пораз достојанства

Посебно је болно што је све ово прошло готово без отпора у самој Боки. Док су се громогласно најављивали протести, одбрана истине и достојанства, данас се све своди на симболична окупљања неколико десетина људи. Народ који је обећавао да „неће дозволити понижење на својој земљи“ остао је немо да гледа како се туђинско тумачење историје урезује у плочу постављену без законског основа.

Ово ћутање је можда најболнији део целе приче, не зато што Грлић Радман долази — него зато што му се, као и његовим политичким порукама, добровољно уступа терен и реч.

Уместо да као суверена држава сама уређује своју меморијалну политику, Подгорица препушта страном министру да држи лекције и диктира тон. Док хрватска дипломатија систематски ради на изградњи наратива о „жртви и агресору“, Црна Гора прихвата улогу кривца и извињава се за све што јој се приписује. Уместо државне политике засноване на истини и достојанству, сведоци смо политике добровољног самопонижавања — и то са осмехом и загрљајима.