Разговор је злато

На недавно одржаном самиту у Београду „Forbes Power Women’s Summit”, који је окупио истакнуте учеснице из области неуронауке, психотерапије, уметности и бизниса, учествовала је и светски позната ауторка Џенифер Кокс, психотерапеуткиња, писац и оснивач покрета „Жене су бесне”. Њена књига са истим називом „Жене су бесне, Зашто потискујете бес и како да га се ослободите”, код нас објављена у издању „Лагуне” у преводу Дијане Радиновић, проглашена је за књигу године часописа „Тајмс”, а говори о томе како освестити сопствене фрустрације и изразити оно што је предуго потискивано. Џенифер Кокс проучава женско искуство кроз историју, кроз сва животна доба, као и све оне начине који су условљавали жене да сумњају у своје способности и инстинкте.

Покрет „Жене су бесне” основан је 2023. године, а у првих шест месеци привукао је више од 10.000 чланица. Постоји на „Инстаграму”, одакле може да му се приступи из читавог света, а постоји и сајт www.womenaremad.org, преко ког пружа женама све врсте подршке. Постоји и истоимени подкаст као глобална инспирација за жене.

Да ли је „Жене су бесне” не само нови феминистички покрет већ и нешто шире, што укључује и мушкарце, читаво друштво?

Немогуће је да једно постоји без другог, појединац без друштва, јер смо сви повезани. Међутим, када нешто погађа читаво друштво, највише трпе они који су и иначе најугроженији. У почетку сам размишљала о глобалним променама у култури, на то како ризик захвата читаву популацију, која је поларизована. Очигледно, унутар те популације, жене све више пате и то је сада могуће гласно изговорити, више него у време када сам ја одрастала и када је генерација моје мајке протестовала за женска права током седамдесетих година 20. века. Много се тога од тада променило, али ево нас поново ту, са свим оним што се догађа у Америци, у Авганистану, и готово у свакој земљи света. Чак и у Великој Британији постигнути прогрес назадује. Као психотерапеут, нисам могла мирно то да посматрам, увиђајући како све то утиче на женску психу. Нисам могла да ћутим.

Ви заправо говорите и о томе да све ствари које су сматране свакодневним и уобичајеним вековима у ствари фрустрирају жене?

Увек су нас називали хистеричнима или лудима, жене су биле затваране због тога што су се буниле против патријархалног система, што су желеле то јавно да кажу и да их други схвате озбиљно. Мушкарцима је лако да нас зову лудим вештицама и да нас ућуткују. Данас, додуше, за то постоје друга имена, као и дијагнозе у западним друштвима које погађају највише жене, као што је „гранични поремећај личности”, који карактерише емоционална нестабилност. Пацијенткиње са којима радим и које имају ту дијагнозу обично су у прошлости биле сексуално злостављане. Сада за то постоји назив као да са њима нешто није у реду. Ово је врло јасан пример тога да су жене, чак и у безначајнијим аспектима живота, натеране да помисле да са њима нешто није у реду. Да су оне те које сносе кривицу. Нама су учињене неправде, али онда испада да смо ми те које узрокујемо проблеме.

На једном месту у књизи кажете да је једнакост мушкараца и жена илузија. Да ли сведочимо глобалном назадовању, изокренутом прогресу?

Мислим да јесте илузија, нисмо ми никада ни дошли до те једнакости. Исто тако сматрам да и када јесмо досегли неки напредак, одмах смо снажно гурнути уназад. Оно што се сада дешава у Америци одличан је пример за то. Сматрали смо Сједињене Америчке Државе најнапреднијом државом, жене су ту имале подједнак приступ образовању, али будући да се девојчице од почетка третирају другачије, можемо ли икада да тврдимо да су равноправне са момцима. Како год, Америка је имала ту равноправност на папиру. Оно што се дешава сада јесте забрана абортуса, што је начин да се жена држи подаље од друштва и да се ушушка у мајчинство.

У књизи сте давали примере из ваше праксе разговора са женама свих доба. Које доба је најосетљивије?

Ово у којем сам ја, то је средње доба. Морам да се бринем о мајци и сестри које не могу да се брину саме о себи, такође имам и децу, а имам и врло захтеван посао, који сам учинила још захтевнијим због активизма. А разлог за то је што ни сама не знам како да се изборим са сопственом фрустрацијом и притиском. Ако у том процесу бављења собом могу да помогнем и другим женама, онда служим нечему позитивном, урадила сам нешто добро. Зато мислим да многе жене у средњем добу пуцају, због многих улога које морају да испуне.

Постоји ли искористива снага беса?

Да! Мислим да нам је бес потребан, сада више него икада. Морамо да се решимо деструктивне енергије из наших тела и наших мисли и да све остало задржимо како бисмо наставили да се боримо, а да се боримо, то морамо.

Наводите многе болести и стања која настају због потиснутих емоција. Значи ли то да испољавање емоција и беса значи и мање болести?

Мислим да ћемо бити мање болесни ако гласно изговоримо оно што нас мучи. Треба то да кажемо једни другима, пријатељима, рођакама, нашим мушким сродницима, морамо наћи начин да обавимо те разговоре са женама и са мушкарцима. И да помогнемо мушкарцима да схвате због чега се осећамо тако како се осећамо. Када имамо успешну комуникацију, већ се много боље осећамо. Разговор је злато.

Који поступци су најделотворнији за ослобађање од нагомиланог незадовољства?

За свакога је то индивидуално, али чини ми се да је за жене, којима се стотинама година упорно говори да треба да се смире и опусте, важно да отпусте негативну енергију, да је избаце из себе. Ако је потискују, онда се разбољевају, због свег тог неослобођеног адреналина и кортизола, који узрокују упале и прогресију других болести. Када то избаце из себе, онда могу да се смире.

Како мушкарци реагују у вашој ординацији када су позвани да учествују у терапији својих партнерки?

То је занимљиво, јер у Великој Британији мушкарци неће радо присуствовати терапији, као што то чине жене. Често са мушкарцима разговарам управо преко жена, ми дођемо до неких закључака, које им партнерке затим саопште. Понекад се наљутим и помислим: „Чекај, госпођо, ово је твоја терапија, твоје време, хоћу тобом да се позабавим.”

Који су корени растуће мизогиније?

Завист. Жене могу својим телима да стварају оно што мушкарци никада неће моћи, жене имају тај јединствени потенцијал због којег су омражене, али и вољене. Жене осећају ту мржњу и не могу да је разумеју. Мизогинија ће увек постојати. Ако жена има моћ, онда је тек омражена. Дакле, не само да може да створи људски живот, она је, на пример, и премијерка. Не могу то да поднесу. И када смо имали премијерке у Уједињеном Краљевству, то није могло дуго да потраје.

Мислили смо да у та времена прошла...

Та времена нису прошла, чак је и горе.

Шта онда можемо да урадимо?

Волела бих да мушкарци преузму одговорност за своја осећања, да, као што то жене чине, озбиљно схвате своју несигурност, завист и мржњу. Само када би више били спремни на разговор о својим слабостима и осетљивости, имали бисмо другачију комуникацију, за почетак.