Razgovor je zlato

Na nedavno održanom samitu u Beogradu „Forbes Power Women’s Summit”, koji je okupio istaknute učesnice iz oblasti neuronauke, psihoterapije, umetnosti i biznisa, učestvovala je i svetski poznata autorka Dženifer Koks, psihoterapeutkinja, pisac i osnivač pokreta „Žene su besne”. Njena knjiga sa istim nazivom „Žene su besne, Zašto potiskujete bes i kako da ga se oslobodite”, kod nas objavljena u izdanju „Lagune” u prevodu Dijane Radinović, proglašena je za knjigu godine časopisa „Tajms”, a govori o tome kako osvestiti sopstvene frustracije i izraziti ono što je predugo potiskivano. Dženifer Koks proučava žensko iskustvo kroz istoriju, kroz sva životna doba, kao i sve one načine koji su uslovljavali žene da sumnjaju u svoje sposobnosti i instinkte.

Pokret „Žene su besne” osnovan je 2023. godine, a u prvih šest meseci privukao je više od 10.000 članica. Postoji na „Instagramu”, odakle može da mu se pristupi iz čitavog sveta, a postoji i sajt www.womenaremad.org, preko kog pruža ženama sve vrste podrške. Postoji i istoimeni podkast kao globalna inspiracija za žene.

Da li je „Žene su besne” ne samo novi feministički pokret već i nešto šire, što uključuje i muškarce, čitavo društvo?

Nemoguće je da jedno postoji bez drugog, pojedinac bez društva, jer smo svi povezani. Međutim, kada nešto pogađa čitavo društvo, najviše trpe oni koji su i inače najugroženiji. U početku sam razmišljala o globalnim promenama u kulturi, na to kako rizik zahvata čitavu populaciju, koja je polarizovana. Očigledno, unutar te populacije, žene sve više pate i to je sada moguće glasno izgovoriti, više nego u vreme kada sam ja odrastala i kada je generacija moje majke protestovala za ženska prava tokom sedamdesetih godina 20. veka. Mnogo se toga od tada promenilo, ali evo nas ponovo tu, sa svim onim što se događa u Americi, u Avganistanu, i gotovo u svakoj zemlji sveta. Čak i u Velikoj Britaniji postignuti progres nazaduje. Kao psihoterapeut, nisam mogla mirno to da posmatram, uviđajući kako sve to utiče na žensku psihu. Nisam mogla da ćutim.

Vi zapravo govorite i o tome da sve stvari koje su smatrane svakodnevnim i uobičajenim vekovima u stvari frustriraju žene?

Uvek su nas nazivali histeričnima ili ludima, žene su bile zatvarane zbog toga što su se bunile protiv patrijarhalnog sistema, što su želele to javno da kažu i da ih drugi shvate ozbiljno. Muškarcima je lako da nas zovu ludim vešticama i da nas ućutkuju. Danas, doduše, za to postoje druga imena, kao i dijagnoze u zapadnim društvima koje pogađaju najviše žene, kao što je „granični poremećaj ličnosti”, koji karakteriše emocionalna nestabilnost. Pacijentkinje sa kojima radim i koje imaju tu dijagnozu obično su u prošlosti bile seksualno zlostavljane. Sada za to postoji naziv kao da sa njima nešto nije u redu. Ovo je vrlo jasan primer toga da su žene, čak i u beznačajnijim aspektima života, naterane da pomisle da sa njima nešto nije u redu. Da su one te koje snose krivicu. Nama su učinjene nepravde, ali onda ispada da smo mi te koje uzrokujemo probleme.

Na jednom mestu u knjizi kažete da je jednakost muškaraca i žena iluzija. Da li svedočimo globalnom nazadovanju, izokrenutom progresu?

Mislim da jeste iluzija, nismo mi nikada ni došli do te jednakosti. Isto tako smatram da i kada jesmo dosegli neki napredak, odmah smo snažno gurnuti unazad. Ono što se sada dešava u Americi odličan je primer za to. Smatrali smo Sjedinjene Američke Države najnaprednijom državom, žene su tu imale podjednak pristup obrazovanju, ali budući da se devojčice od početka tretiraju drugačije, možemo li ikada da tvrdimo da su ravnopravne sa momcima. Kako god, Amerika je imala tu ravnopravnost na papiru. Ono što se dešava sada jeste zabrana abortusa, što je način da se žena drži podalje od društva i da se ušuška u majčinstvo.

U knjizi ste davali primere iz vaše prakse razgovora sa ženama svih doba. Koje doba je najosetljivije?

Ovo u kojem sam ja, to je srednje doba. Moram da se brinem o majci i sestri koje ne mogu da se brinu same o sebi, takođe imam i decu, a imam i vrlo zahtevan posao, koji sam učinila još zahtevnijim zbog aktivizma. A razlog za to je što ni sama ne znam kako da se izborim sa sopstvenom frustracijom i pritiskom. Ako u tom procesu bavljenja sobom mogu da pomognem i drugim ženama, onda služim nečemu pozitivnom, uradila sam nešto dobro. Zato mislim da mnoge žene u srednjem dobu pucaju, zbog mnogih uloga koje moraju da ispune.

Postoji li iskoristiva snaga besa?

Da! Mislim da nam je bes potreban, sada više nego ikada. Moramo da se rešimo destruktivne energije iz naših tela i naših misli i da sve ostalo zadržimo kako bismo nastavili da se borimo, a da se borimo, to moramo.

Navodite mnoge bolesti i stanja koja nastaju zbog potisnutih emocija. Znači li to da ispoljavanje emocija i besa znači i manje bolesti?

Mislim da ćemo biti manje bolesni ako glasno izgovorimo ono što nas muči. Treba to da kažemo jedni drugima, prijateljima, rođakama, našim muškim srodnicima, moramo naći način da obavimo te razgovore sa ženama i sa muškarcima. I da pomognemo muškarcima da shvate zbog čega se osećamo tako kako se osećamo. Kada imamo uspešnu komunikaciju, već se mnogo bolje osećamo. Razgovor je zlato.

Koji postupci su najdelotvorniji za oslobađanje od nagomilanog nezadovoljstva?

Za svakoga je to individualno, ali čini mi se da je za žene, kojima se stotinama godina uporno govori da treba da se smire i opuste, važno da otpuste negativnu energiju, da je izbace iz sebe. Ako je potiskuju, onda se razboljevaju, zbog sveg tog neoslobođenog adrenalina i kortizola, koji uzrokuju upale i progresiju drugih bolesti. Kada to izbace iz sebe, onda mogu da se smire.

Kako muškarci reaguju u vašoj ordinaciji kada su pozvani da učestvuju u terapiji svojih partnerki?

To je zanimljivo, jer u Velikoj Britaniji muškarci neće rado prisustvovati terapiji, kao što to čine žene. Često sa muškarcima razgovaram upravo preko žena, mi dođemo do nekih zaključaka, koje im partnerke zatim saopšte. Ponekad se naljutim i pomislim: „Čekaj, gospođo, ovo je tvoja terapija, tvoje vreme, hoću tobom da se pozabavim.”

Koji su koreni rastuće mizoginije?

Zavist. Žene mogu svojim telima da stvaraju ono što muškarci nikada neće moći, žene imaju taj jedinstveni potencijal zbog kojeg su omražene, ali i voljene. Žene osećaju tu mržnju i ne mogu da je razumeju. Mizoginija će uvek postojati. Ako žena ima moć, onda je tek omražena. Dakle, ne samo da može da stvori ljudski život, ona je, na primer, i premijerka. Ne mogu to da podnesu. I kada smo imali premijerke u Ujedinjenom Kraljevstvu, to nije moglo dugo da potraje.

Mislili smo da u ta vremena prošla...

Ta vremena nisu prošla, čak je i gore.

Šta onda možemo da uradimo?

Volela bih da muškarci preuzmu odgovornost za svoja osećanja, da, kao što to žene čine, ozbiljno shvate svoju nesigurnost, zavist i mržnju. Samo kada bi više bili spremni na razgovor o svojim slabostima i osetljivosti, imali bismo drugačiju komunikaciju, za početak.