КО ЈЕ ПРЕВАРИО ГЕНЕРАЛА

Прво сам помислио да је то новогодишња шала, онда сам очекивао деманти генерала да каже како није за једне новине рекао то што је рекао.Размишљао сам и о томе да ли се јавни тужилац можда заинтересовао. Ништа од тога, прође и Нова година, нико да демантује генерала у пензији Божидара Делића. А он је мој омиљени генерал, некадашњи командант легендарне 549. моторизоване бригаде војске Југославије из Призрена. У време агресије НАТО-a на СРЈ генерал Делић је са својом бригадом затварао најосетљивији правац на граници с Албанијом и када је кренула масовна офанзива ОВК, потпомогнута регуларним јединицама албанске војске подржане и тенковима, генерал Делић је наредио да се отвори ватра по албанским тенковима који су надирали преко граничне линије. Пет испаљених руских противоклопних ракета „фагот” и пет уништених албанских тенкова. Албанска војска је стала, офанзива ОВК је сломљена. Следећих дана једна група командоса из састава 549. моторизоване бригаде нашла се у близини тромеђе Југославија, Албанија и Македонија, на локацији Радика поред Глобочице. На импровизованом хелидрому са друге стране границе командоси из 549. бригаде опазили су три америчка хеликоптера, два „апача” и један „чинук”, као и једну цистерну са горивом. Неколико испаљених пројектила типа „оса” и „чинук”, један „апач” и цистерна са горивом претворени су у пламен. Други „апач” кренуо је у потрагу за нападачима, али командоси су вешто искористили брдовит терен и умакли.

Рат се завршио, 549. моторизована бригада из Призрена одликована је Орденом народног хероја, што би значило да су и сви њени припадници народни хероји, укључујући и генерала Божу Делића. Некоме то очито није било драго, па је у оквиру великих војних реформи 549. моторизована расформирана. Нема бригаде, нема Ордена народног хероја, нема ни хероја. Нема ни генерала Боже Делића у активној војној служби. Истина, задржали су га још неко време после демократских промена у октобру 2000. године, али онда је кренула чистка ратних кадрова. Делића су оптужили да је 5. октобра на улице Београда хтео да изведе тенкове. Он се бранио да је само са позиција око Београда у касарну вратио једну тенковску чету. Није вредело, пензионисали су га. Вероватно револтиран, отишао је у политичаре, у Српску радикалну странку. Онда је после раскола у тој странци мало јавно и заплакао. Искрено, засметало ми је то, хероји са Косова не би смели да плачу због страначких проблема и разлаза. Но, добро, нико није савршен.

И онда пред Нову годину прочитах мали интервју генерала Делића у једним нашим новинама где се позабавио увозом и извозом оружја. Био сам запањен, генерал је прво оптужио компанију „Југоимпорт СДПР”  у вези са извозом 150.000 панцира и 300.000 панцирних плоча за Ирак. По мишљењу Делића, „Југоимпорт СДПР”  увози те панцире из иностранства и у Србији их само препакује, а у Србији има фирми које то могу да самостално произведу. Затим је оптужио и Министарство одбране Србије да се одлучило за набавку финских борбених оклопних транспортера точкаша у вредности од 360 милиона евра. По Делићевом мишљењу, био је тендер, а на тендеру су били аустријски „пандур”, швајцарска „пирана”, финска „патрија” и руски БТР-90, па је и поред тога што је двоструко скупља од руског возила изабрана финска „патрија”.

Неко је генерала у вези са тим тешко преварио или је дозволио да буде преварен. Базични материјали за панцирне прслуке не производе се у Србији, у свету постоји само неколико произвођача таквих материјала и сви који у Србији шију панцирне прслуке купују базичне материјале у иностранству. Од тих, такозваних меких слојева панцира, који се обавезно увозе, али не и из Израела, како тврди генерал Делић, под посебним пресама праве се панцирне плоче и тим поступком овладало је неколико фирми у Србији, између осталих и „Крушик”. Посао израде 150.000 панцира и 300.000 панцирних плоча за Ирак није могао, због кратких рокова испоруке, да буде поверен само једној компанији у Србији, па је производња организована у неколико фирми. Сви су добили део поруџбине из Ирака, неко више неко мање.

Што се тиче наводне куповине финске „патрије”, за ново борбено возило точкаш још нису на нивоу војске Србије дефинисани ни те-те захтеви, није било ни тендера, није било ни демонстрације рада возила у Србији, па нема још ни одлуке. У вези са куповином израелских беспилотних летелица генерал би могао мало да запита неке из Генералштаба како су се то наши пуковници гостили по Израелу и где је тестирана та мала тактичка беспилотна летелица. И да ли је тестирана?

Није проблем у томе што генерал очито није располагао одговарајућим информацијама када је давао тај интервју, већ што је тај његов интервју био у контексту сукоба између донедавног начелника Генералштаба и министра одбране, па чак и страначки мотивисан. Испада да је наш систем одбране одједном апсолутно угрожен. Многи су забринути за будућност српске одбрамбене политике, хоће ли та политика ићи неким својим путем, хоће ли бити редефинисана, хоћемо ли сачувати технолошку компетенцију у војној индустрији, ко ће добити приоритет у војним програмима?

Јер генерали изгледа воле оружје, а неки од њих, што је много већи проблем, воле и моћ...