Гасна геополитика

Најновији гасни заплет између Русије и Украјине, који се, изгледа, приводи крају, овога пута би, за разлику од њихових ранијих неспоразума истим поводом, могао да има и неке трајније последице, па и оне на које актери нису рачунали.

Дошао је почетком године, кад уобичајено почиње готово ритуално натезање између Москве и Кијева око цене овог енергента, али је сада до прекида гасног транзита дошло по неоубичајеној јакој зими. Западна Европа, чије су државе добро организоване, па према томе имају и адекватне гасне залихе, није се због тога смрзавала, али зато Балкан јесте, нашавши се у улози колатералне и углавном беспомоћне жртве.

Европа је, међутим, у овај конфликт морала да буде увучена, не само због чињенице да руским гасом подмирује око петину својих потреба, већ и због политичког контекста који је важан колико и притисак у гасним цевоводима.

Наиме, руско-украјинско спорење није само комерцијално, иначе би било благовремено решено (мада је обема државама драгоцен сваки долар екстра), већ је реч и о компликованим геополитичким амбицијама и рачуницама обе земље, при чему Запад и његове институције (ЕУ, НАТО), нису у улози незаинтересованих посматрача. Напротив.

Обуставом испорука Украјини и тиме, посредно, завртањем гасних славина Европи, Русија је пре свега прозападном украјинском председнику Виктору Јушченку и његовим покровитељима ставила до знања да његово политичко усмерење има цену која и не мора да му се исплати.

Али, такав потез Москве носи и повеће ризике. Намерну претњу својој енергетској безбедности Европа лако не заборавља, а могло би се показати и да не опрашта. Њој јесу потребни руски енергенти, али не треба пренебрегнути и чињеницу да је Русији у подједнакој мери потребно европско тржиште за њено природно благо од кога јој зависе, како економска, тако и политичка стабилност.

Европа, додуше, нема краткорочну алтернативу, али би дугорочну могла да нађе. Све ово што се догађало минулих дана ојачаће, наиме, аргументе за „Набуко” цевовод, којим би се гас допремао из каспијског региона, а ослабиће корисност „Северног тока” и, донекле, јужне руте која је код нас прошле године доживљавана као енергетска сламка спаса.

Што се тиче југоисточне Европе, чак ће и земље из овог региона које су већ у ЕУ вишедневно смрзавање натерати да покрену питање редефинисања националних стратегија енергетске безбедности, јер су се постојеће показале отрежњујући неадекватне.

Усред кризе и усред зиме, кад му време није, гасни спор се тако нашао у улози оног снега из пословице који не пада да прекрије брег, већ да свака зверка остави свој траг...