Раша Ливада, име једне приче

Раша Ливада (1948–2007) је име једне необичне и драгоцене приче у новијој српској поезији.

Бриљантан почетак постао је у његовом случају и укупан, за живота, објављени песнички опус. Као песник, заћутао је веома рано, још крајем седамдесетих, али су његове песме остале знане међу читаоцима српске поезије и утицајне у неколико песничких генерација које су дошле после његовог Карантина. Није написао много, све његове песме и поеме стале би у једну књигу не тако великог обима, али је одмах писао препознатљиво и добро, објављујући књиге које су израз заокружене и промишљене концепције песништва. Он, заправо, и није писао песме, већ, целе и лепе, песничке књиге.

Стајао је помало по страни од књижевног живота и његових догађаја, али је многим догађајима давао меру и динамику, захваљујући чему су толики књижевни послови и завршени. Објавио је, сада је томе четврт века, двотомну антологију Модерно светско песништво која остаје као израз једне књижевне културе, али и ентузијастичне предузимљивости и посвећености поезији и њеним врхунским модерним изразима.

Нико у новије време у српској књижевности није основао више часописа од Раше Ливаде. Најпре је настало Писмо, и томе је више од двадесет година, потом Руски алманах, Источник, Еразмо, Мезуза, Шекспир & Cо. У тим часописима, а у Писму поготову, објављена је читава једна библиотека модерне светске књижевности и њених основних претеча. Показујући се као врстан уредник и добар дух тих подухвата, Ливада је у Писму истрајно објављивао одличну књижевност и одличне преводе.

Карантин је велико финале, песникова коначна реч у поезији, сабрано лично искуство живота са поезијом и за поезију. Не би било добро рећи да је после такве књиге песник исцрпео разлоге за поезију. Изгледа да је он у Карантину написао целовиту књигу за каквом је тежио, па је, одан и поезији уопште и понаособ сопственом разумевању поезије, веровао да службу поезији врши и том одлуком – у којој се препознавао и песнички мит и уверење да је поезија реткост – да после Карантина не објављује нове песничке књиге.

У Карантину се кроз певање града – врло конкретног града званог Земун, са његовом савременошћу и са његовом историјском основом, са видљивим призорима и са сликама завештаним традицијом – уобличава дух места, песнички хронотоп, стајна тачка са које се осматра свет. У овој књизи се често употребљава синтагма "овај град". Та синтагма не подстиче само експресивност песничких слика или пак реконструкцију ишчезлог или још видљивог града, она указује на недвосмислену узглобљеност песничког субјекта у изнутра освојеном простору. Тај град се мењао и променио, у њему има више историје него видљивих израза савремености. Али се у именима оних који су насељавали град или у призваним топонимима очитују оствареност једне песничке хронике и културноисторијска самосвест која иза ње стоји.

Песме Раше Ливаде обично изгледају као укрштај поступака. У њима се јављају, све у истој песми, иронија и хумор, гротеска и митопеја, патос и гномички израз, неоавангардни модус и фантастичке слике, критичка верзија веризма и симболизација стварности. Отуда Ливадина поезија задобија карактер самосвесне, ауторске реинтерпретације песничких изазова и поетичких могућности који су се пред поезијом отворили шездесетих и седамдесетих година XX века: неоавангарда, графичке интервенције у тексту и у смислу песме, веризам, митопоетски говор, демитологизација, ремитологизација. Све, све, наравно, али најпре модернизам оличен у истраживању форме, у ерудицијском преиспитивању класичних и посткласичних тема, као и у самом повлашћеном, постсимболистичком третману песничког језика.

Ако је модернизам кључни песников поетички избор, онда је од свих поступака њему, ипак, најближа митопеја. Пред читаоцем се намах успоставља митопејска ситуација у којој се до песничког смисла, усред света у коме је смисао потрошен, како је певао Ливада у својој првој књизи, долази услед обнављања почетних митских прича које су доведене у везу са модерним временом где трагедија као жанр није могућа, али митопеја јесте. Ливадине песме показују да је тако.

Али, док читамо Ливаду, лако видимо да је, поред свих митова, старих и нових, обновљених или управо обликованих, кључни мит, заправо, сама поезија. Она која митове и ствара и разара, а градове памти или наново обликује.