Невладине, а страначке

Војислав Коштуница је у разговору за НИН, у одговору на питање какве су његове личне амбиције и да ли спрема наследнике, односно да ли види људе у странци и ван ње који би могли да га замене, одговорио: „За деловање ДСС-а је најважнија њена државотворна политика и то је наше упориште. Све моје амбиције увек су биле везане за остваривање наше државотворне политике... За страначке функције је природно да се кандидују страначки људи. А за ширење идеја и политике ДСС-а веома су важне и невладине организације. Наравно, не мислим на оне трабантске невладине организације.”

Миљенко Дерета, директор Грађанских иницијатива, мисли да бивши премијер под трабантским странкама вероватно подразумева оне које стављају макар и под сумњу губитак Косова и Метохије. Цвијетин Миливојевић, директор маркетиншке агенције „Прагма”, каже да је то тешко рећи, док Винко Ђурић, истраживач Института за политичке студије, верује да је вероватно реч о прозападним, глобалистичким и онима које су анационалне. „Националних НВО је било мало, нису имале паре.”

Није лако рећи ни која НВО има „политику” која је блиска ДСС-у. Дерета подсећа да, на пример, Соња Лихт у свом Београдском фонду за политичку изузетност има школу коју похађају полазници из многих странака, што не значи да са свима има блиску „политику”. Миливојевић објашњава да има организација које се не подводе под невладине, као што је САНУ као стуб српства и национална институција. „То може бити и неко удружење новинара. Али, увек се види ко коме инклинира. Новинари свакако не би требало да се учлањују у своја удружења према политичкој припадности већ према бенефицијама које добијају.” За Ђурића је то „десна прича”. „Оне делују десно. То је национална прича.”

Сарадњу странака с невладиним организацијама почео је код нас Савез за промене односно ДОС. Суштина те сарадње била је да се млади заинтересују за политику и да се убеде да изађу на биралишта јер и њихов глас може да буде глас одлуке. И ЛДП је такође на почетку користио невладине организације. Али, не користе само странке невладине организације, већ и НВО користе партије када су слабе и када покушају преко њих да прошире своју популарност у појединим друштвеним слојевима. Међутим, „Отпор” је као НВО имао пре свега политички предзнак и вероватно да зато није успео када се први и последњи пут појавио на изборима.

Миљенко Дерета тврди да је Коштуничина изјава контрадикторна јер невладине организације треба да шире његове идеје. Он каже да НВО могу помоћи странкама у ширењу њихових идеја и политике и наводи препоруку Комитета министара државама чланицама о правном статусу НВО у Европи. У овом документу, који је усвојен прошле године, у члану 13. пише да „НВО треба да буду слободне да подрже одређеног кандидата или партију на изборима или референдуму под условом да су своју мотивацију за то изнеле на јасан начин. Сваки вид подршке ове врсте такође треба да буде у складу са законом о финансирању избора или политичких странака.”

Цвијетин Миливојевић такође потврђује могућност подршке НВО странкама, али каже и да оне као непрофитне организације могу да кокетирају с политиком, али не и да се доминантно баве њоме. Он подсећа да су неке хуманитарне организације биле у ствари страначке: „Луча” ДСС-ова, „Спона”, СПО-ва, „Наша Србија” и ЦМВ ДС-ови. „Било је и таквих НВО које су крајем деведесетих тужиле Славка Ћурувију. Али, Коштуница вероватно мисли на НВО које имају традицију и које су блиске државотворној политици.”

Винко Ђурић сматра да НВО могу помоћи странкама ако имају непосредну везу с њима. „Али, све зависи од финансијера јер иако су НВО непрофитабилне, ДСС би требало да финансира ширење идеја преко њих.”

Дерета каже да се и до сада догађало да НВО помажу странкама и да Препорука само следи праксу и подсећа да је „’Отпор’ подржавао опозицију”. „Грађанске НВО су подржавале ГСС, ДС, ЛДП. Неке су то радиле врло отворено”, каже Миливојевић.

Миливојевић је уверен да НВО знатно умањују утицај када се политички ангажују, јер губе поверење да раде за општекорисну ствар. „То поништава њихову мисију. Зато не треба да подржавају странке у време избора или када се оне о нечему изјашњавају. Својатање неких НВО од стране политичара показује колико су неозбиљни. Јер, ако не подржава све добре кампање НВО не треба да подржи ниједну.” Ђурић каже да свакако губе утицај када се открије ко их финансира и подсећа да су све велике афере у Европи и свету везане за политичке странке и финансије. Дерета каже да је утицај НВО различит и да се оне залажу за одређене вредности и да се суд о њима доноси на основу тога више него због њиховог повременог и привременог политичког ангажмана.