Стварност је увек превише хаотична

Кад се подвуче црта, мама је била у праву што нам је стално пребацивала да је не третирамо као људско биће. Њене увреде су биле толико преувеличане да су губиле на кредибилитету, али када је урлала да ми све време поричемо њену људскост – Па и ја сам људско биће, аман! – била је у праву. Она нам је била мајка, биолошка функција, грађанска дужност, сисар. Пошто је имала свест и моћ говора, могла је да се жали и да се буни, али ипак не и да се ослободи окова своје ситуације.

Овај кратки одломак из романа „Краљица у бекству” француске списатељице Виолен Уисман, наговештава тему ове књиге у којој ауторка, кроз анализу сопствене манично-депресивне мајке, нуди сензибилно и проницљиво преиспитивање женствености и мајчинства. Роман је у Француској објављен 2018. и добио је награде „Франсоаз Саган” и „Мари Клер” и био је у ужем избору за Међународну Букерову награду.  Код нас је књигу објавила издавачка кућа „Контраст” у преводу Љубице Ђурић, а Виолен Уисман је недавно била гошћа Београда и у Француском институту представила овај свој првенац. После њега објавила је романе „Rose Desert”  и „Les Monuments de Paris”.

Ова француска списатељица, новинарка и преводилац рођена је у Паризу 1979. године, али већ више од две деценије живи у Њујорку, где је водила курс о књижевности  на Музичкој академији у Бруклину и организовала мултидисциплинарне уметничке фестивале.

У роману „Краљица у бекству”, који је критика оценила као храбру аутофикцију о вртоглавим висинама и разорним падовима једне немогуће мајке, Виолен Уисман је уронила у породичну сагу кроз три етапе: од дечје наивности, преко адолесцентног отпора према мајци до прихватања и разумевања које доноси одрасло доба.

Зашто сте за опис свог искуства са мајком која пати од манично-депресивног поремећаја изабрали баш аутофикцију, додуше данас веома популаран жанр?

Аутофикцијом називамо књижевни жанр наслеђен из аутобиографског романа (у Француској се његов настанак повезује са Монтењем или Русоом) у којем се мешају проживљено искуство и машта. Нисам имала жељу да аутентично интерпретирам прошле догађаје, написала сам овај роман без истраживања, без историјских трагова, намерно измишљајући сцене и ликове, и чинећи да коегзистирају са прецизним сећањима, која делују истинито. Први разлог за мој избор је тај што фикционална конструкција омогућава наративну јасноћу, реализам који стварност не дозвољава – стварност је увек превише хаотична, превише безоблична. Такође сам желела да упишем своју породицу и породичну историју у књижевно поље – да дозволим својим родитељима, са њиховим правим именима и другим аутентичним елементима њихове биографије, да постоје у књизи која може да кореспонира са другим књигама у мојој библиотеци и да моја мајка Катрин Кремниц, као лик у роману, може да заузме своје место поред војвоткиње де Германт код Пруста или мајке Маргерит Дирас, на пример.

Преиспитујете улогу коју друштво намеће мајкама, улогу за коју им понекад недостају потребне квалификације, из психолошких или политичких разлога. У којој мери је друштво данас способно да перципира женски идентитет без поистовећивања са улогом мајке?

Прошли век на Западу је донео блиставу еманципацију жена у друштву: од права гласа до права на абортус, од права на отварање банковног рачуна (које датира из 1965. године у Француској) до права на слободно располагање својим телом, укључујући и брак. Генерацијама, миленијумима, жене су рађале децу без избора, без могућности да изразе мишљење, а притом се подразумевало да ће ту децу одгајати достојанствено. Данас се питање родне равноправности, питање поделе кућних послова и одгајања деце у мушко-женској заједници поставља другачије. Генерација моје мајке је последња – у Европи или на Западу, мислим – која је заиста покренула ову трансформацију.

Отворено сте говорили о томе како се још од детињства борите да разумете мајчину болест. На који начин вам је писање ове књиге помогло у томе и како сте се ви носили са мајчинством?

Моја мајка је била манично-депресивна, како би људи рекли када сам била дете. Данас, радије користимо термин „биполарни”. Нема сумње да је писање био начин да се пројектујем у њено искуство и покушам да је интимније разумем. Ову књигу сам могла да напишем тек када сам и сама постала мајка, готово десет година након мајчине смрти. Чини ми се да сам разумела непремостиву дисоцијацију између живота „слободне жене” и осећања одговорности за животе младих људи који су се формирали у мом телу. За мене се у основи ради о два бића: мајци и жени; два облика битисања, барем док су деца мала и зависна, који веома тешко могу да коегзистирају.

Наслов вашег романа у оригиналној верзији („Fugitive parce que reine”) „позајмљен” је од Марсела Пруста, а дуга реченица која га отвара одмах асоцира на њега. Да ли је он ваш омиљени писац?

Пруст је писац који је имао највећи књижевни утицај на мој рад због начина реконструкције света кроз своју прозу, начина оживљавања сећања у самој синтакси његових реченица. Међутим, Маргерит Дирас, лик њене мајке и њен начин конструисања приче о сопственом животу кроз њена дела такође су имали дубок утицај на мене.

Рођени сте у Паризу, али већ више од 20 година живите у Њујорку. Шта Њујорк може да понуди што Париз не може и обрнуто?

Париз је за мене историјско седиште сећања, где су рођени моји родитељи, где сам рођена ја и где сам одрасла. Постоји дубока носталгија за овим градом која ме и даље покреће, али и тишти. Њујорк је град у коме сам изградила себе као одрасла особа. Стигла сам тамо са 19 година, без веза, без породице. У Њујорку сам „креирала” особу каква сам постала. Управо тамо се осећам потпуно оствареном, у садашњости, без терета прошлости