Војни рок између традиције и реалности

Када је 2011. године укинуто обавезно служење војног рока, то је представљено као симбол модернизације и корак ка европским стандардима. Професионална војска требало је да буде мања, ефикаснија и спремна за савремене изазове. Данас, међутим, с временске дистанце, јасно је да је тај потез имао и нежељене последице, не само по систем одбране, већ и по друштвену свест грађана Србије. Укидање војног рока било је политички популарно и владајућа странка је то из тих разлога учинила не размишљајући о штетности такве одлуке и последицама које ће произвести по Србију. Јавност, засићена ратовима деведесетих, дочекала га је с олакшањем. Но, тада је мало ко размишљао о дугорочним ефектима. Професионална војска, иако стручнија, суочила се с хроничним недостатком људства, падом интересовања за војни позив и слабљењем резерве, која је некада чинила основу националне одбране. У пракси, Србија има војску спремну за мировне мисије, али не и за масовну одбрану земље. У мирнодопским условима то делује рационално, али у свету нових безбедносних претњи такав систем показује своја ограничења и слабости.

Укидањем обавезног војног рока нестала је и једна врста друштвене школе. Војна служба, колико год тешка и захтевна била, имала је улогу у формирању карактера, дисциплине и осећаја припадности заједници. Данашњи млади више немају додир са тим искуством. То није само питање одбране већ и питање идентитета и тога колико смо као друштво спремни да поднесемо личну обавезу у име заједничког добра. Социолози с правом упозоравају да је војни рок и симбол једнакости, у војсци су брисане разлике између богатих и сиромашних, градских и сеоских младића. Укидањем те институције, изгубили смо и тај аспект заједничког искуства.

Последњих година расте подршка идеји о поновном враћању обавезног војног рока, макар и у скраћеном трајању. Јавност тражи повратак осећања сигурности и реда, док политичари о томе говоре опрезно, свесни да таква одлука може утицати на рејтинг странке и резултате на изборима. Предлози о тромесечној обуци представљају покушај да се помири традиција са стварним кадровским потребама мирнодопске и ратне војске. Повратак обавезног војног рока не значи повратак у прошлост јер питање војног рока није ствар носталгије већ ствар потребе и разума. Историја показује да нација која заборави да се брани, заборавља и да постоји.

Драган Паскаш,

генерал у пензији, Београд