„Добричин прстен” по мери Богдана Диклића

Удружење драмских уметника Србије (УДУС) уручиће престижну награду „Добричин прстен“ за 2024. годину глумцу Богдану Диклићу у среду  увече, 22. октобра од 20 сати  у Југословенском драмском позоришту у Београду. У питању је признање које се додељује за животно дело уметнику који је својим аутентичним сценским искораком  током дуге и плодне карије оставио снажан печат ууметности. Богдан Диклић је 37. лауреат овог највишег глумачког признања у земљи.

Трочлани жири у коме су били Мирјана Карановић,  председница, Анита Манчић и Борис Исаковић своју одлуку да  Диклић буде добитник овог еснафског признања донео је једногласно. У конкуренцији за награду било је десет глумаца, а поред Диклићу то су били: Љиљана Благојевић, Емина Елор, Драган Мићановић, Данијела Нела Михаиловић, Тихомир Станић, Љиљана Стјепановић, Саша Торлаковић, Светозар Цветковић и Зоран Цвијановић.

Током више од пет деценија богате каријере Диклић је остварио више од 200 улога у неким од најпопуларнијих регионалних филмова, серија и представа. Рођен 1953. године у Бјеловару, Богдан Диклић је у овом амбијенту провео своје детињство и рано школовање. У Бјеловару је и започео глумачку каријеру и открио љубав према филмској и позоришној уметности:

Први биоскоп у који је закорачио био је бивши биоскоп „Партизан“, прво позориште у којем је упијао магију сцене као гледалац је данашњи Дом културе у Бјеловару. Свет позоришта сплетом околности открила му је млада фризерка када га је одвела на представу како му не би било досадно док је мама била на фризирању. Анегдота је које се Диклић и данас сећа.

Није то, зна да каже,  нужно била љубав на први поглед. Узнемирен призором у којем се глумац на позорници спремао да столицом „удари” глумицу, мали Богдан гласно је узвикнуо и заплакао, па су морали да га изведу напоље. О Диклићевом богатом глумачком доприносу сведочи и монографија „Богдан Диклић: Из снова у живот” из пера Петра Волка.

Филмографија Богдана Диклића крцата култним  филмовима и серијама који су оставили дубок траг на филмском пејзажу земаља некадашње Југославије. Прву већу улогу остварио је у серији „Грлом у јагоде” (1976), док му је ширу славу донела комедија „Национална класа” две године касније.

Уследиле су улоге у остварењима: „Маратонци трче почасни круг” Слободана Шијана, „Вариола вера” и „Сабирни центар” Горана Марковића, „У раљама живота” и „За срећу је потребно троје” Рајка Грлића, „Балкански шпијун” Душана Ковачевића, урнебесни „Ми нисмо анђели” Срђана Драгојевића, „Ничија земља” Даниса Тановића, „Гори ватра” Пјера Жалице, „Сиви камион црвене боје”Срђана Кољевића, „Грбавица” Јасмиле Жбанић и бројним другим остварењима.

Особеног Богдана Дилића сустизала су и вредна еснафска признања: за тумачење Славка у филму „Одбрани и заштити” Боба Јелчића, који је приказан и на „Берлиналу” овенчан је „Златном ареном” и „Срцем Сарајева”, а „Златну арену” добио је и за споредну улогу у комедији „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије. Добитник је и Награде „Павле Вуисић” Удружења филмских глумаца Србије и многих других уметничких награда и признања.