Ко греје нашу планету

Наша планета, огромна за нас, енергетски се може свести на термодинамичке законе стварања топлоте и њеног одвођења с површине. Планета се прегрева као аутомобил кад је хладњак премали да уклони вишак топлоте настао турирањем мотора.

Хлађење планете суштински обављају површине под ледом и снегом, као и зелене површине шума. То су јасна општа места, а све остало је манипулација.

Фосилна горива су практично акумулирана давнашња енергија Сунца, тектонским процесима гурнута под површину Земље. Сагоревање онога што данас расте не ремети равнотежу термодинамике. Међутим, сагоревање фосилних горива уноси у систем додатну топлоту. Додатна топлота настаје из сваког новог извора енергије – атомске енергије, електричних аутомобила – јер се све на крају претвара у топлоту, док се системи за хлађење планете смањују и погоршавају.

Да постоји права брига, неко би јасно забранио пасивно загревање атмосфере тамним модерним цреповима, бетонским површинама и соларним фотонапонским панелима, који ни десет одсто сунчеве енергије не претварају у струју, док остатак сунчевог зрачења директно прегрева ваздух око њих.

Сигурно је да урбане површине у свету заузимају неколико процената укупне површине тла, али управо те површине и зграде, уместо да буду прекривене јефтиним рефлексивним материјалима, све чешће имају тешке црне црепове – праве акумулаторе топлоте, који летње ноћи чине неиздрживо топлим и захтевају снажнију грађевинску структуру, коју топлота убрзано уништава.

То је толико очигледан и лако решив проблем, а сви ћуте, иако је сваки проценат хлађења и одвођења топлоте са планете велики успех – јер се и атмосфера прегрева управо у процентима.

Фама о „зеленој енергији” донела је низ привремених решења, али једина истински створена „зелена енергија” јесте она коју производе и акумулирају биљке током својих годишњих циклуса. То је више него добро познато.

Свет је све гладнији енергије због индустријског развоја, а посебно зато што развој вештачке интелигенције захтева нове, све веће изворе енергије, који загревају површину планете чак и када потичу из атомских централа. За десетак година свету ће бити потребно неколико пута више електричне енергије него данас.

Та енергија, без обзира на врсту употребе, на крају се претвара у топлоту. Питање је, међутим, да ли у истој мери развијамо системе за хлађење. Системи за хлађење природно помажу у капама пределима, али тамо је све мање зиме и све мање снега. А ми сами постајемо ломача у сопственом топлотном паклу.

Уводе се порези на угљен-диоксид, а биљке би, када би им се дало прилике и времена, саме апсорбовале вишак угљен-диоксида и практично створиле ускладиштену нову енергију. Хлађење планете представља решење за прегревање које се може спровести одмах, и то уз мале трошкове. Свако ко ствара нови извор енергије треба да се обавеже да ће у истој мери обезбедити и површине с рефлексивним својствима, које вишак сунчеве енергије враћају у простор одакле је дошла. Зашто се то не спроводи, иако је свима добро познато питање које одговара низ злокобних недоумица и непријатних одговора?

Томислав Сухецки,

сликар