Споменик туговању

Ел Гуна – Стефан (34) на прашњавом путу случајно аутом удара пса и преплављен осећањем кривице доноси одлуку да га поведе са собом на Борско језеро, где се упутио како би завршио филм о недавно преминулој мајци. И све што потом следи је нека врста личног ходочашћа у породични дом и пажљиво и нежно сликан портрет породице која заједно пролази кроз изазовне лавиринте туге и жаљења и у себи ношеног тешког осећања губитка – а реч је овде о изврсном хибридном документарцу „Ветре, причај са мном” српског аутора Стефана Ђорђевића, што се на 8. ГФФ-у такмичи за „Златну звезду” у селекцији документарног филма.

„Ветар” је дебитантски дугометражни Ђорђевићев филм – настао после низа награђиваних филмова кратке форме, као што су „Путовање”, „Портрет умирућег џина”, „Последња слика о оцу” – који је светску премијеру зимус имао на Ротердам фестивалу, током лета освојио и главну награду у Мексику, као и „Срце Сарајева” за најбољи играни филм на 31. СФФ-у, а сада у Ел Гуни има своју арапску премијеру, на којој је уз њега присутна и продуценткиња Драгана Јововић. И свугде где је овај очаравајуће, а суптилно меланхоличан и визуелно прелеп филм заједно са својим аутором путовао, у срцима гледалаца будио је велике емоције и веру у породичне везе, али и у важност слободе форме и поетске магичности покретних слика које имају будућност.

Стефана Ђорђевића (1987, Бор) српска, али и међународна публика заволела је још као глумца – скејтбордера у филму „Тилва рош” Николе Лежаића, упознала као дипломираног филмског сниматеља са ФДУ и талентованог фотографа који годинама успешно ствара и излаже (често заједно са својим братом Бошком, једним од актера у „Ветру”), али и као сценаристу и редитеља филмских дела у којима на специфичан начин посматра људске емоције и односе појединаца и групе људи према простору који их окружује. У случају филма „Ветре, причај са мном” појединац је он сам, група је његова најблискија породица, а простор природа и лепота родног места, о чему и говори у овом разговору за „Политику”...

У емотивном смислу, али и по значењској тежини ветра у вашем филму, много тога ме асоцирало на остварење „Мајка и син” Сокурова, а ваш третман природе, дрвећа и лишћа на оно што сам уочила у Вајсмановом „Пару”?

Искрено, нисам ове филмове имао као узоре већ је „Ветре, причај са мном” настао из једне дубоке мисли моје мајке Негрице – Неце, коју је целог живота неговала. Неца је веровала у снагу ветра, у његову моћ да однесе све што је негативно. Као што је њу инспирисала природа, у истом интензитету и мене инспирише сам филм и сви његови микросветови. Обједињујући наше инспирације, настала је потреба да сачувамо сећање и размишљање о животу који траје, али и о ономе који се наставља. Као породица, сви смо се на свој начин отворили ветру.

Губитак мајке је једно од најболнијих искустава које човек може да има, тешко је носити се са одсуством, тугом и осећањем кајања што јој можда нисмо посвећивали довољно пажње за живота. Да ли је и то био један мотива за настанак овог филма?

Меланхолично осећање је неизбежно када изгубимо вољену особу, али оно што желим да заувек остане у мом сећању јесте радост коју је Неца уносила у наше животе. Њена борбеност и безусловна љубав надјачавају сву тугу. За њу је одувек било важно да буде ту, присутна у садашњости, а не само у прошлости.

„Ветре, причај са мном” је пун поетских значења и финих гестова утехе. Иако не директно, драгоцено је што нам поручујете да се пољуљано тло под ногама најбоље учвршћује унутар породичних веза.

Мислим да „Ветре, причај са мном” не носи велике поруке, већ води гледаоца кроз интимно путовање породичних односа који су нам свима блиски. Свако од нас је изгубио неког вољеног, с годинама можда заборавимо детаље тих тренутака, али осећање које су оставили остаје с нама. Желео сам да поделим та осећања као један живот и ако у томе гледалац препозна нешто своје, онда заједно стварамо нови облик разумевања и блискости.

Ово је и дубоко лични филм, почаст мајчином животу, али и портрет породице суочене са губитком?

Када сам одлучио да у филму буде присутна мама, било ми је јасно да тај процес не могу проћи без целе породице, јер колективно проживљавамо тугу. Иако сваки члан породице реагује на свој начин, филм је постао простор у којем смо дозволили да те разлике буду видљиве, искрене и огољене. Никоме није било лако отворити се пред камером, али свако је то учинио из љубави према Неци, показујући колико снаге и блискости можемо пронаћи у заједништву, чак и у најтежим тренуцима.

Значи ли овај филм и да ветар заиста може да оживи жеље?

После гледања „Ветра” једна особа је написала: „Волела бих да верујем у нешто.” За мене то је најбољи показатељ снаге филма – да у људима пробуди осећање наде и веру у нешто што превазилази свакодневицу. За моју маму то је био ветар, а неко други ће пронаћи своје „нешто”.

Сама форма филма није уобичајена, фрагментарна је и саткана од аутентичних искустава и оних евокативних?

Током последњег лета моје мајке снимали смо призоре на Борском језеру, где је боравила у нади да се излечи. Ти тренуци оставили су трајни утисак на мене и након њеног одласка. Када сам размишљао о наставку филма, желео сам да пренесем осећање њеног присуства које је породица будила причајући о њој, да она буде увек ту. Тако је настала форма у којој се прошлост и садашњост преплићу и постају једно, стварајући оно што зовем Нецино време.

И ви сами сте сјајан фотограф и сниматељ, али сте сада камеру, која у филму има и терапеутско присуство, препустили у руке другом?

За рад на овако личном филму била ми је потребна свака могућа врста подршке. Испред камере то је била породица, али и иза камере сам се ослањао на сараднике који су разумели осетљивост теме и помагали ми да се носим са улогама редитеља и сина. Захваљујући њиховој посвећености и професионализму, филм је задржао искреност и интимност коју је Неца поделила са свима нама.