Spomenik tugovanju

El Guna – Stefan (34) na prašnjavom putu slučajno autom udara psa i preplavljen osećanjem krivice donosi odluku da ga povede sa sobom na Borsko jezero, gde se uputio kako bi završio film o nedavno preminuloj majci. I sve što potom sledi je neka vrsta ličnog hodočašća u porodični dom i pažljivo i nežno slikan portret porodice koja zajedno prolazi kroz izazovne lavirinte tuge i žaljenja i u sebi nošenog teškog osećanja gubitka – a reč je ovde o izvrsnom hibridnom dokumentarcu „Vetre, pričaj sa mnom” srpskog autora Stefana Đorđevića, što se na 8. GFF-u takmiči za „Zlatnu zvezdu” u selekciji dokumentarnog filma.

„Vetar” je debitantski dugometražni Đorđevićev film – nastao posle niza nagrađivanih filmova kratke forme, kao što su „Putovanje”, „Portret umirućeg džina”, „Poslednja slika o ocu” – koji je svetsku premijeru zimus imao na Roterdam festivalu, tokom leta osvojio i glavnu nagradu u Meksiku, kao i „Srce Sarajeva” za najbolji igrani film na 31. SFF-u, a sada u El Guni ima svoju arapsku premijeru, na kojoj je uz njega prisutna i producentkinja Dragana Jovović. I svugde gde je ovaj očaravajuće, a suptilno melanholičan i vizuelno prelep film zajedno sa svojim autorom putovao, u srcima gledalaca budio je velike emocije i veru u porodične veze, ali i u važnost slobode forme i poetske magičnosti pokretnih slika koje imaju budućnost.

Stefana Đorđevića (1987, Bor) srpska, ali i međunarodna publika zavolela je još kao glumca – skejtbordera u filmu „Tilva roš” Nikole Ležaića, upoznala kao diplomiranog filmskog snimatelja sa FDU i talentovanog fotografa koji godinama uspešno stvara i izlaže (često zajedno sa svojim bratom Boškom, jednim od aktera u „Vetru”), ali i kao scenaristu i reditelja filmskih dela u kojima na specifičan način posmatra ljudske emocije i odnose pojedinaca i grupe ljudi prema prostoru koji ih okružuje. U slučaju filma „Vetre, pričaj sa mnom” pojedinac je on sam, grupa je njegova najbliskija porodica, a prostor priroda i lepota rodnog mesta, o čemu i govori u ovom razgovoru za „Politiku”...

U emotivnom smislu, ali i po značenjskoj težini vetra u vašem filmu, mnogo toga me asociralo na ostvarenje „Majka i sin” Sokurova, a vaš tretman prirode, drveća i lišća na ono što sam uočila u Vajsmanovom „Paru”?

Iskreno, nisam ove filmove imao kao uzore već je „Vetre, pričaj sa mnom” nastao iz jedne duboke misli moje majke Negrice – Nece, koju je celog života negovala. Neca je verovala u snagu vetra, u njegovu moć da odnese sve što je negativno. Kao što je nju inspirisala priroda, u istom intenzitetu i mene inspiriše sam film i svi njegovi mikrosvetovi. Objedinjujući naše inspiracije, nastala je potreba da sačuvamo sećanje i razmišljanje o životu koji traje, ali i o onome koji se nastavlja. Kao porodica, svi smo se na svoj način otvorili vetru.

Gubitak majke je jedno od najbolnijih iskustava koje čovek može da ima, teško je nositi se sa odsustvom, tugom i osećanjem kajanja što joj možda nismo posvećivali dovoljno pažnje za života. Da li je i to bio jedan motiva za nastanak ovog filma?

Melanholično osećanje je neizbežno kada izgubimo voljenu osobu, ali ono što želim da zauvek ostane u mom sećanju jeste radost koju je Neca unosila u naše živote. Njena borbenost i bezuslovna ljubav nadjačavaju svu tugu. Za nju je oduvek bilo važno da bude tu, prisutna u sadašnjosti, a ne samo u prošlosti.

„Vetre, pričaj sa mnom” je pun poetskih značenja i finih gestova utehe. Iako ne direktno, dragoceno je što nam poručujete da se poljuljano tlo pod nogama najbolje učvršćuje unutar porodičnih veza.

Mislim da „Vetre, pričaj sa mnom” ne nosi velike poruke, već vodi gledaoca kroz intimno putovanje porodičnih odnosa koji su nam svima bliski. Svako od nas je izgubio nekog voljenog, s godinama možda zaboravimo detalje tih trenutaka, ali osećanje koje su ostavili ostaje s nama. Želeo sam da podelim ta osećanja kao jedan život i ako u tome gledalac prepozna nešto svoje, onda zajedno stvaramo novi oblik razumevanja i bliskosti.

Ovo je i duboko lični film, počast majčinom životu, ali i portret porodice suočene sa gubitkom?

Kada sam odlučio da u filmu bude prisutna mama, bilo mi je jasno da taj proces ne mogu proći bez cele porodice, jer kolektivno proživljavamo tugu. Iako svaki član porodice reaguje na svoj način, film je postao prostor u kojem smo dozvolili da te razlike budu vidljive, iskrene i ogoljene. Nikome nije bilo lako otvoriti se pred kamerom, ali svako je to učinio iz ljubavi prema Neci, pokazujući koliko snage i bliskosti možemo pronaći u zajedništvu, čak i u najtežim trenucima.

Znači li ovaj film i da vetar zaista može da oživi želje?

Posle gledanja „Vetra” jedna osoba je napisala: „Volela bih da verujem u nešto.” Za mene to je najbolji pokazatelj snage filma – da u ljudima probudi osećanje nade i veru u nešto što prevazilazi svakodnevicu. Za moju mamu to je bio vetar, a neko drugi će pronaći svoje „nešto”.

Sama forma filma nije uobičajena, fragmentarna je i satkana od autentičnih iskustava i onih evokativnih?

Tokom poslednjeg leta moje majke snimali smo prizore na Borskom jezeru, gde je boravila u nadi da se izleči. Ti trenuci ostavili su trajni utisak na mene i nakon njenog odlaska. Kada sam razmišljao o nastavku filma, želeo sam da prenesem osećanje njenog prisustva koje je porodica budila pričajući o njoj, da ona bude uvek tu. Tako je nastala forma u kojoj se prošlost i sadašnjost prepliću i postaju jedno, stvarajući ono što zovem Necino vreme.

I vi sami ste sjajan fotograf i snimatelj, ali ste sada kameru, koja u filmu ima i terapeutsko prisustvo, prepustili u ruke drugom?

Za rad na ovako ličnom filmu bila mi je potrebna svaka moguća vrsta podrške. Ispred kamere to je bila porodica, ali i iza kamere sam se oslanjao na saradnike koji su razumeli osetljivost teme i pomagali mi da se nosim sa ulogama reditelja i sina. Zahvaljujući njihovoj posvećenosti i profesionalizmu, film je zadržao iskrenost i intimnost koju je Neca podelila sa svima nama.