Дрвосеча нежног срца

Нема тог уметника који остаје равнодушан пред житним пољима. Инспирисала су песнике, сликаре, композиторе... Крхке стабљике житарица распалиле су и машту једног дрвосече из Кучева. Чули смо да су веома лепе, али то што смо видели превазишло је наша очекивања. Зато вам са задовољством представљамо још једног нашег саговорника који има шта да покаже. 

Наш саговорник је по струци сарач, а био је запослен у дрвној индустрији, док није пропала. Каже да сад не бира посао, само да заради за живот. Слике од каширане сламе први пут је видео код познаника, има томе већ деценија и по. Свиделе су му се и пожелео је да и он научи да их ради. Требало је да му буду само разонода, али су се полагано претвориле у велику љубав.

Има свих боја

– Осим времена, све остало имам. И материјала, и мотивације, и инспирације. Ово радим само кад не могу ништа друго, а то је најчешће зими, кад је лоше време. Има пуно детаља, па су ми потребни месеци док не завршим слику. На једној проведем од сто двадесет, до сто педесет радних сати. То знам, јер водим дневник и кад седнем и кад устанем – напомиње Верољуб.

Слама је, каже, веома захвалан материјал, а што је најважније, има је доста у његовом крају.

(/slika2)– Користим све врсте житарица: пшеницу, јечам, овас, раж... а понекад и кукурузовину и сирак. Све што видите узето је из природе, ништа од тога не може да се купи. Али право је чудо шта све природа може да пружи. Има, малтене, свих боја, једино плаву нисам нашао. Само треба знати кад шта може да се набави. Ако промашим време, морам да чекам следећу сезону. На пример, стабљика пшенице је прво зелена, па прелази у белу, а онда у златну. На крају добија готово црну боју. У ово доба године, у позну јесен и током зиме, када су биљке у фази труљења, има само тамних нијанси.

Тако две године нисам имао белу боју за лица, јер сам закаснио да на време уберем кукурузовину. Чим је ухвати суша, магла или влага, она добије пеге и више није употребљива – јада се наш саговорник.

Окренуо се иконама

(/slika3)Верољуб се, ипак, на време постарао да обезбеди довољне количине материјала. Накупио је толико залиха да за десет наредних година не може да их потроши! Све је искласирао и спаковао у кутије по врсти и боји. Свака сламчица прошла му је кроз руке.

– Кад их донесем, најпре их осушим ван домашаја светлости и температуре. Онда их скалпелом разрежем по дужини, па их пажљиво „распеглам“ дршком ножа и с лица и с наличја, тако да добијем равне трачице. Та припрема је мање занимљив, али важан део посла, јер без тога не могу да почнем. Тек тада исцртавам скицу, и то преко двоструког индига, а потом кројим делове од тих сламчица, туткалом их лепим на папир и преносим на платно – у кратким цртама објашњава сложен и веома пипав поступак за који му, осим скалпела, маказица, лењира и игле за лепљење, од алата више ништа није потребно.

Његова преокупација су иконе. На црној подлози оне просто сину, а некако и кућу обасјају. У то смо се и сами уверили, посматрајући светог Ђорђа, икону његове крсне славе на зиду дневне собе. Мада све имају природну заштиту, а и боје су постојане, он их, ради сваке сигурности, ипак ставља између два стакла.

Према првој слици, на којој је мотив кокарде, гаји посебне емоције.

– Слика има доста грешака, али то видим само ја. Стајала је осам година на тавану, без икакве заштите, и нимало се није променила. Она ми је најдража и не иде из куће. Надам се да ће да траје бар још 500 година! Намеравам да урадим и званични грб Србије, а после се опет окрећем иконама – поверио нам је Верољуб на растанку.