Антићево искуство је драгоцено

Капитен репрезентације Србије и фудбалер Интера Дејан Станковић (31 година) дао је јуче интервју веб сајту Светске фудбалске федерације (ФИФА), у којем је говорио и о својим почецима у Звезди и о садашњим данима у клубу из Милана и државном тиму Србије који је успешно почео квалификације за Светско првенство у Јужној Африци 2010 (победе против Фарских Острва – 2:0 и Литваније – 3:0 код куће и против Аустрије у гостима – 3:1, и пораз од Француске у гостима – 2:1). Интервју преносимо у целости.

Како сте се носили са притиском када сте са 18 година постали капитен Црвене звезде и шта сте научили из тог искуства?

– Ушао сам у први тим Звезде са 16 година, а дебитовао шест месеци касније. Већ сам имао солидну позицију у клубу, пошто сам прошао све млађе категорије. Тако сам већ са 18 година испунио свој сан из детињства и био прилично зрео. Природно, уз одговорност коју носи улога капитена иде и брже сазревање.

Како су старији фудбалери реаговали када сте постали капитен?

– Није било љубоморе, што је и нормално, јер сам био Звездино дете. У традицији клуба је да његова деца, пре или касније, преузму капитенску траку. Одлуке сам доносио у договору са играчима.

Данас у Интеру спадате у искусније. Како бисте оценили напредак од почетка каријере до данас?

– Никада нисам престао да напредујем. То потврђују и резултати: освојио сам много титула у последњих пет година. И не желим да се зауставим на томе. Постоји врло важан трофеј који ми недостаје у Интеру: Лига шампиона.

Шта сте научили од тренера с којима сте сарађивали у Интеру?

– Овде су ме тренирали Алберто Цакерони и Роберто Манчини с којима сам сарађивао у Лацију. Никада нисам имао проблема с њима, увек сам их ценио и никада нисам престао да учим од њих. Данас, имам срећу да ме тренира Жозе Морињо. Он је победник, тренер који уноси иновације у модеран фудбал.

Искусили сте два велика градска дербија: Рома – Лацио и Милан – Интер?

– То се не може поредити. У Милану то је истински спектакл. Играти пред 85.000 гледалаца на „Сан Сиру” фантастична је прилика. Римски дерби доноси много већу тензију, читав град осећа грозницу дербија, чак и десет дана пре меча.

Да ли је репрезентацију Србије уназадило то што се није појавила на „Евру 2008” и да ли ти резултати значе да су неке слабије репрезентације напредовале?

– Све нас је веома разочарао тај неуспех, али за то смо сами криви. Добро смо почели, али касније, због повреда и картона нисмо били у могућности да изведемо најјачи тим. Затим смо доживели недопустиве поразе од Казахстана и Белгије, а све наде је угасио реми против Јерменије 0:0… Разлика у квалитету је све мања. Слабије нације улажу све више у фудбал, ангажују стране тренере који спроводе фудбалску револуцију, посебно у тактици. То се види и на примеру Фарских Острва која су некада примала по пет и више голова, а сада смо их победили са 2:0. Данас свакога треба уважавати.

Шта се у последње време променило у репрезентацији Србије?

– Прво и најважније – тренер! Радомир Антић је ступио на дужност недељу дана уочи почетка квалификација за Светско првенство. Изузетно је цењен у Србији, а његово искуство ће бити врло драгоцено за нас, поготово за млађе фудбалере.

Шта недостаје Србији да би могла успешно да се надмеће са најјачим репрезентацијама?

– Да игра константно добро. Често добро почнемо, али се брзо задовољимо. Надам се да ће Антић променити менталитет тима и да ће успети да нам одржи високу концентрацију. Треба све време да држимо ногу на гасу и да не губимо бодове против слабијих тимова.

Како оцењујете досадашњи део квалификација?

– Играли смо свега четири меча. Морамо да задржимо концентрацију. За разлику од квалификација за Евро 2008, где је у групи било осам екипа, група за Светско првенство у Јужној Африци има шест тимова и мање шанси за поправни. Неопходно је да победимо све утакмице код куће, па и Румунију и Француску, два најопаснија ривала.

Што се тиче сусрета са Француском, да ли се Ви и Ваш саиграч из Интера Патрик Вијера задиркујете на ту тему?

– Нисмо имали још прилике за то, пошто сам у првом мечу због играо свега 50 секунди, јер сам се повредио. Али, сада сам спреман и с нестрпљењем га очекујем у Београду.

С. Р.