У вртлозима политичких и љубавних заноса

Настао према мотивима романа „Уна” Моме Капора, на основу кога је Милош Радивојевић 1984. године снимио љубавни филм, сценски текст Стевана Копривице у фрагментарној форми и савременом контексту такође исписује једну љубавну причу, са врло наглашеним политичким значењима. За разлику од филма, где има знатно више улога, Копривичину драму гради четири лика, радња је сажетија и згуснутија у разоткривању љубавног троугла, али и болно препознатљивих механизама манипулације и контроле, политичких уцена и застрашивања. Протагониста је Мишел Бабић, професор социологије медија у педесетим годинама, који се упушта у везу са тридесет година млађом студенткињом Уном, уцењеном од стране државних служби да прибави информације о њему, како би га уклонили са позиција моћи. Текст представе је веома изазован у значењима, скројен је од Мишелових луцидних монолошких исказа, подстицајних мисли о савременој политици, друштву и медијима, али и о важности љубави без које смо ништа, као и од дијалошких сцена чији су актери, поред њега, Уна Војводић, студенткиња социологије медија, Олга Бабић, Мишелова супруга, и проректор Дукић, један врло репрезентативни тип муфљуза. Сценски текст је ужарено савремен и у погледу тематизације студентског бунта, младалачке, природне жеље за друштвено-политичким променама, као и о накнадном отрежњењу, са ударцима неумољиве стварности.

Пробојне политичко-филозофске мисли се попут метака испаљују на самом почетку представе, у уводном монологу изврсног Николе Ристановског, у улози Мишела Бабића, несвакидашње снажног, харизматичног, њему својственог израза. Због оштрих, нервозних и грчевитих покрета, овај Бабић помало подсећа на Славоја Жижека, блиско преданог и страственог у изражавању филозофских мисли. А такав израз се доста разликује од наступа Радета Шербеџије који је играо Бабића у Радивојевићевом филму, као једног сталоженијег, можда и резигниранијег циника. Ипак, почетна темпераментност Ристановског ће се са развојем радње мењати, сазревати, гасити, правећи га мирнијом, рационалнијом, или дотученијом особом. На трагу често помињаног Сократа, платиће цену за своје ставове, слободу и независност, у времену (скоро) обавезне припадности интересним (политичким) групама.

Магдалена Мијатовић је такође изузетно упечатљива у улози Уне, кокетне, одлучне и дрске студенткиње, проницљиве и самоуверене, коју ипак осваја шарм „фуцнутог мачора”, професора Бабића, упркос почетном одбијању. И њен наступ се разликује од игре Соње Савић која је изградила тај лик у филму, такође упадљиво суптилније, ненаметљивије. Марко Гверо са лакоћом и веродостојношћу игра проректора Дукића, подобног типа за сваки режим, уцењивача који делује кроз ујдурме, намештајући сплетке неистомишљеницима. Сена Ђоровић ауторитативно и убедљиво гради лик јаке и достојанствене Олге Бабић, која је раније прелазила преко Мишелових афера, желећи да сачува брак и његову позицију.

За упечатљиву, стилизовано реалистичку, визуелно и музички интригантну режију Дејана Пројковског се може рећи да доноси естетски искорак на репертоару Звездара театра. Сценска решења су повремено врло узбудљива, опојна, поетична, излазе из оквира реализма, што је, на пример, случај са љубавним сценама између Уне и Мишела, посутим сјајним звездама у ноћи, димом снолике осећајности, прштећом сензуалношћу, али и симболичким значењима, када Мишел занесено свира на Унином нагом телу, као на виолини. Музика Горана Трајкоског чулно наглашава атмосферу љубавне и политичке опијености, док је костим Иване Ристић одговарајући у реалистичкој поставци ликова.

Сценографија Валентина Светозарева је посебно занимљива, динамична и мисаоно изазовна, усклађена са променама тематског фокуса и осећајности радње. На почетку је позорница одређена мобилним платформама из којих стилизовано израстају особене шуме транспарената, као одјека студентских демонстрација (у једној сцени ће Уна бити симболички заглављена у тој шуми). У другом делу представе, када јаче продиру мелодрамски тонови, простор се мења, одређују га тада провидни реквизити, начињени од некакве пластике или целофана, један кауч, низ јастучића у ваздуху, завеса која обмотава сцену. Они граде необично елегантан изглед позорнице, али и поетско-симболички смисао; та провидност се може тумачити као непостојаност, крхкост, као одраз природе њихове (привремене) љубави. На завршетку представе, она шума транспарената окреће друго лице, означавајући библиотеку, што се може разумети као спознаја, освојено знање, или отрежњење након пијанства од љубавних и политичких заноса.