Врана у пауновом перју

Ниш – Октобар у нишком Народном позоришту многи су с правом назвали „златним октобром” с обзиром на изузетно богату понуду – од хваљеног међународног фестивала „Театар на раскршћу” до представа са редовног репертоара нишког храма културе.

Међу близу 30 играних представа у десетом месецу, представа која је поново привукла велику пажњу јесте – „Врана у пауновом перју”, настала по истоименом роману Владимира Вучковића у режији младог Сомборца Марка Торлаковића.

Можда би било олако и прерано рећи да се ради о новом позоришном класику – или о класику у настајању, али када се споје комплексност представе, њена историјска димензија и тежина са маестралним извођењем врло младе глумачке поставе, тешко је остати шкрт на речима у оцени дела, које сасвим сигурно публици нуди много.

„Врана у пауновом перју” говори о Нишу из 1878. године, непосредно након ослобођења од турског ропства. Прича прати дешавања у граду који је дочекао слободу после готово пет векова колективног утамничења целокупног народа, стављајући у фокус радње – ослободиоца лично, краља, односно, тада још кнеза – Милана Обреновића, и његову љубав према лепој Нишлијки Лени.

Иако дело садржи доста произвољних тумачења и дозвољене стваралачке маште, оно је упоредо са тим и те како у корелацији са званичном историографијом и историјским чињеницама, поготово у погледу аутентичног приказа атмосфере Ниша и Србије тог доба, али ништа мање и у погледу односа према историјском лику краља Милана.

О вишеслојној и специфичној личности Милана Обреновића углавном је све познато, између осталог и то, да је једна лепа народна девојка родом из Ниша, заиста оставила посебан траг у његовом узбудљивом, често и контроверзном љубавном животу.

Остало је забележено, да је краљ Милан, на самртничкој постељи у Бечу, фебруара 1901. на питање – да ли је неку жену стварно волео, без задршке одговорио: „Да, само једну малу из Ниша. Она је била спој дивљине и аристократске лепоте.”

Ипак, упркос томе што је у фокусу љубавни однос, и то монарха и обичне девојке, што је само по себи атрактивна тематика, али и клизав терен који спаја карактер Шекспирове драме са елементима латино сапунице, ваља рећи да представа доноси много ширу причу о српском народу – поготово обичајима, менталитету и навикама српског југа.

Уз врло упечатљиву сценографију за коју је задужена Весна Поповић, приказан је дух града који уз прве тактове слободе сања о својој метаморфози из оријенталне касабе у модеран европски град. Док у грудима лупа српско срце, глава на којој се још увек налази турски фес све више размишља о господским шеширима са европског Запада, чини се не схватајући да империја на супротној страни од оне чији су окови управо покидани такође не познаје појам слободе малих народа.

У тренуцима опште омаме ума и душе, љубав често бива прокужена, чак и исмејана, иако се на крају, у тренуцима лома свакојаких заблуда, једино она испостави као права и потпуна животна истина.

На неки начин, представа је и омаж краљу Милану Обреновићу, човеку који је заслужио много више него што је од народа добио.

– Ако се историја са нама поиграла, у овој представи смо се заузврат ми мало поиграли са историјом – рекао је редитељ Марко Торлаковић, акцентујући притом дозу мита и стваралачке слободе коју представа носи.

Већ речено, „Врана у пауновом перју” је изнета на плећима врло младе глумачке екипе. Неке од главних улога играју: Андрија Митић (краљ Милан), Милица Филић (Лена), Милош Милојевић (Јован Ристић), Марко Радојевић (пуковник Громов) и други.

Представа ће и у будућности бити део стандардног месечног репертоара Народног позоришта у Нишу, а очекују се и њена гостовања у театрима широм Србије.