Данас господари, сутра слуге

Ново тумачење Бекетове апсурдне, егзистенцијалистичке филозофске трагикомедије „Чекајући Годоа”, у режији глумца Тихомира Станића, доказује да преломна дела у историји (модернистичке) драме нису само доказ бурног духа једног времена, већ и да могу имати снажан смисао и након много протеклог времена, у овом случају, седамдесетак година. Осећања бесмисла, празнине и безизлазне заглављености у свакодневици, у данима који се не мењају, већ се котрљају један за другим, као да су један те исти, трагично су нам препознатљиви и данас, у околностима већ исцрпљујуће дуготрајних друштвенополитичких криза. Данас нас Владимир и Естрагон зато подсећају и на ликове филма „Дан мрмота”, замагљених сећања и мутне прошлости, јалове садашњости и невидљиве будућности.

Редитељ Станић се у великој мери држи оригиналног Бекетовог текста, али га и дискретно осавремењује детаљима који га приближавају нашем времену, попут мотива распродаје друштвених добара, или симболичке појаве групе од петнаестак младих људи, у улози дечака, Годоовог гласника. Они на сцену долазе два пута, присутни су на њој у тишини, без текста, са упаљеним светлима на мобилним телефонима, које држе у испруженим рукама, што се може симболички схватити као осветљавање (мрачног) пута и знак наде.

Сцена је индикативно пуста, а на самом почетку представе, Станић, у улози одрпаног Владимира, уноси на њу оно чувено Бекетово дрво, као један скроман симбол наде, могућности новог почетка, на повијеним леђима, попут крста, попут Месије који ће једном, можда, спасити свет (жртвујући себе). Његов Владимир је изузетно изражајно обликован, природно је шармантан, као неки исконски homo ludens, чији је једини стварни смисао живота игра. Он се чисто, незадрживо и заразно радује играјући, као дете које само за игру зна, нарочито у првом делу представе, док се на њега не обруши тама спознаје патње у свету, када интензивну радост смени тежина мисли о неодговорности и одсуству саосећања према несрећи ближњих. Владан Гајовић му је одговарајући партнер, у улози такође офуцаног и запуштеног Естрагона; њих двојица стварају чврсту симбиозу, која открива и снагу пријатељства и блискости у једном невремену, моћ заједништва и растерећујућег дељења безнађа, обезличеног постојања. Њихова игра суптилно ослобађа и апсурдну комику, на пример, у ситуацији бирања оброка између ротквице, репице и шаргарепе, комику која је блиска комедији дел арте и циркуској традицији, док су ови (анти)јунаци налик тужним кловновима, шепртљама које се не сналазе најбоље под теретима свакодневице.

Слободан Бештић, у улози Поцоа, ступа на сцену у врло маркантном, необично гламурозном белом оделу, које одудара од конкретног и метафоричког, свеприсутног сивила (костим Борис Чакширан). Његов наступ је такође врло упечатљив, Поцо је један уображени, уштогљени, себични господар, неосетљив за патњу других; слугу Лакија држи на повоцу, као пса, вукља га тамо-амо, зверски се иживљавајући. Лакија игра глумица Сара Цизељ, у првом делу врло живописно визуелно обликована, као да је вештица, распуштене, необуздане и аљкаве дуге проседе косе, занимљиво стилизовано обучена у некакав пачворк комплет црних и црвених тонова. Током већег дела наступа, Лаки достојанствено и мирно подноси терор, ћутећи, док му не буде наређено да мисли, када почиње врло механички, отуђено, али енергично, да брбља на различитим језицима и акцентима, у подужем монологу који открива глумичину вештину имитације и трансформације.

У другом делу представе, када се Поцо и Лаки појављују другог дана, они имају замењене улоге, што се разликује од Бекетовог оригиналног текста, где се ништа битно не мења. Поцо је овде на повоцу, и слеп, док је Лаки његов господар, сада нем, али углађен, увезане косе и одлучног става. Промена њихових односа се може тумачити као још један знак наде, и вид политичности ове представе, у погледу шекспировског указивања на могућности измена друштвених положаја, односно последица губитка охоле моћи (они који су на врху не треба да буду арогантни и насилни, јер већ сутра могу да се вртоглаво сурвају на дно).