Danas gospodari, sutra sluge

Novo tumačenje Beketove apsurdne, egzistencijalističke filozofske tragikomedije „Čekajući Godoa”, u režiji glumca Tihomira Stanića, dokazuje da prelomna dela u istoriji (modernističke) drame nisu samo dokaz burnog duha jednog vremena, već i da mogu imati snažan smisao i nakon mnogo proteklog vremena, u ovom slučaju, sedamdesetak godina. Osećanja besmisla, praznine i bezizlazne zaglavljenosti u svakodnevici, u danima koji se ne menjaju, već se kotrljaju jedan za drugim, kao da su jedan te isti, tragično su nam prepoznatljivi i danas, u okolnostima već iscrpljujuće dugotrajnih društvenopolitičkih kriza. Danas nas Vladimir i Estragon zato podsećaju i na likove filma „Dan mrmota”, zamagljenih sećanja i mutne prošlosti, jalove sadašnjosti i nevidljive budućnosti.

Reditelj Stanić se u velikoj meri drži originalnog Beketovog teksta, ali ga i diskretno osavremenjuje detaljima koji ga približavaju našem vremenu, poput motiva rasprodaje društvenih dobara, ili simboličke pojave grupe od petnaestak mladih ljudi, u ulozi dečaka, Godoovog glasnika. Oni na scenu dolaze dva puta, prisutni su na njoj u tišini, bez teksta, sa upaljenim svetlima na mobilnim telefonima, koje drže u ispruženim rukama, što se može simbolički shvatiti kao osvetljavanje (mračnog) puta i znak nade.

Scena je indikativno pusta, a na samom početku predstave, Stanić, u ulozi odrpanog Vladimira, unosi na nju ono čuveno Beketovo drvo, kao jedan skroman simbol nade, mogućnosti novog početka, na povijenim leđima, poput krsta, poput Mesije koji će jednom, možda, spasiti svet (žrtvujući sebe). Njegov Vladimir je izuzetno izražajno oblikovan, prirodno je šarmantan, kao neki iskonski homo ludens, čiji je jedini stvarni smisao života igra. On se čisto, nezadrživo i zarazno raduje igrajući, kao dete koje samo za igru zna, naročito u prvom delu predstave, dok se na njega ne obruši tama spoznaje patnje u svetu, kada intenzivnu radost smeni težina misli o neodgovornosti i odsustvu saosećanja prema nesreći bližnjih. Vladan Gajović mu je odgovarajući partner, u ulozi takođe ofucanog i zapuštenog Estragona; njih dvojica stvaraju čvrstu simbiozu, koja otkriva i snagu prijateljstva i bliskosti u jednom nevremenu, moć zajedništva i rasterećujućeg deljenja beznađa, obezličenog postojanja. Njihova igra suptilno oslobađa i apsurdnu komiku, na primer, u situaciji biranja obroka između rotkvice, repice i šargarepe, komiku koja je bliska komediji del arte i cirkuskoj tradiciji, dok su ovi (anti)junaci nalik tužnim klovnovima, šeprtljama koje se ne snalaze najbolje pod teretima svakodnevice.

Slobodan Beštić, u ulozi Pocoa, stupa na scenu u vrlo markantnom, neobično glamuroznom belom odelu, koje odudara od konkretnog i metaforičkog, sveprisutnog sivila (kostim Boris Čakširan). Njegov nastup je takođe vrlo upečatljiv, Poco je jedan uobraženi, uštogljeni, sebični gospodar, neosetljiv za patnju drugih; slugu Lakija drži na povocu, kao psa, vuklja ga tamo-amo, zverski se iživljavajući. Lakija igra glumica Sara Cizelj, u prvom delu vrlo živopisno vizuelno oblikovana, kao da je veštica, raspuštene, neobuzdane i aljkave duge prosede kose, zanimljivo stilizovano obučena u nekakav pačvork komplet crnih i crvenih tonova. Tokom većeg dela nastupa, Laki dostojanstveno i mirno podnosi teror, ćuteći, dok mu ne bude naređeno da misli, kada počinje vrlo mehanički, otuđeno, ali energično, da brblja na različitim jezicima i akcentima, u podužem monologu koji otkriva glumičinu veštinu imitacije i transformacije.

U drugom delu predstave, kada se Poco i Laki pojavljuju drugog dana, oni imaju zamenjene uloge, što se razlikuje od Beketovog originalnog teksta, gde se ništa bitno ne menja. Poco je ovde na povocu, i slep, dok je Laki njegov gospodar, sada nem, ali uglađen, uvezane kose i odlučnog stava. Promena njihovih odnosa se može tumačiti kao još jedan znak nade, i vid političnosti ove predstave, u pogledu šekspirovskog ukazivanja na mogućnosti izmena društvenih položaja, odnosno posledica gubitka ohole moći (oni koji su na vrhu ne treba da budu arogantni i nasilni, jer već sutra mogu da se vrtoglavo survaju na dno).