Зашто је Вучићев гамбит успео

Политичка 2025. година у Србији биће упамћена као тренутак у којем је председник Александар Вучић, без употребе силе и без освете, затворио један од најбурнијих циклуса у савременој политичкој историји земље. Како примећује Дражен Живковић, новинар из Подгорице, Вучић је то учинио комбинацијом смирености, дугог политичког „даха“ и ретке државничке самоконтроле.

Уместо да на провокације одговори истом мером, председник Србије изабрао је да трпи, да ћути и да деескалира. Управо такав приступ, истиче Живковић, довео је до затварања круга насиља и хаоса који је претило да Србију гурне у трајну кризу.

Током претходне године Србија је била изложена снажним спољним, медијским и безбедносним притисцима. Противници власти користили су сва могућа средства — од кампања мржње до позива на уличне сукобе. Лик председника Вучића постао је мета, како наводи аутор, „бруталне деуманизације“ — изругивања и лажи без преседана у регионалној политичкој комуникацији.

Међутим, док су многи очекивали оштре мере, Вучић није посегао за репресијом. Није било забрана, масовних хапшења, ни гашења медија. Свака страна добила је прилику да изговори своје — и да народ сам процени. Управо тиме је, сматра Живковић, председник показао зрелост и поверење у демократску снагу институција.

Посебно одјекује Вучићево јавно извињење због појединих оштријих речи изговорених у време великих тензија. Тај гест, који би у већини политичких окружења био протумачен као слабост, у Србији је постао симбол зрелости и храбрости. Како наглашава Живковић, „онај ко уме да се извини, показује да није талац сопственог ега“.

Данас, када се Србија окреће новој фази унутрашњег дијалога и политичке консолидације, све је јасније да је Вучићев „мирни гамбит“ успео. Друштвена температура је снижена, а пажња јавности враћа се економији, развоју и дипломатији.

„Политика није само игра моћи, већ и дисциплина стрпљења — способност да се издржи удар, а да се не узврати по цену државног мира“, закључује Живковић.

У времену у којем су бука и хистерија постале начин политичког живота, Вучић је одабрао пут тишине и стабилности. И управо зато, како истиче аутор, историја ће направити јасну разлику између оних који су тражили сукоб — и онога који га је спречио.