Наше оружје је позориште

Александар Микић

Врање – На сцени Позоришта „Бора Станковић” наступио је први пут. У Нушићевом „Народном посланику” у адаптацији и режији Егона Савина одиграо је из једног другог угла лик Јеврема Прокића, који није претендент за посланичког кандидата по сваку цену, већ из своје „невине просечности” исказује политичку амбицију и све мане с којима се носи.

– Задовољан сам како нас је публика „прочитала и реаговала” на нашу представу – први је утисак Александра Микића по силаску с врањске сцене, након великог и искреног аплауза.

Публика је представу Македонског народног театра оценила са 4,80, што је једна од најбољих оцена, али не и најбоља.

– Глумац је глумац. Он ради свој посао. Ја бих ово радио и без пара, јер то, чини ми се, умем и волим. Да ли држава треба да нас више поштује – сигурно да треба. Да ли то чини довољно – сигурно не. У Северној Македонији донет је закон по којем глумци по својим категоријама, од националног театра у Скопљу, до позоришта у Куманову, Битољу или Штипу, примају за свој рад исту зараду. Мислим да то није добро. То је уравниловка која је бирократски наметнута и за мене то није у реду. Без тога да коментаришем ангажовање других колега, морам да кажем да ми у Македонском националном театру играмо сваког дана, имамо пробе на дневном нивоу, што није случај у позориштима широм државе. За то нису криви глумци већ законодавац – прича са задовољством за „Политику” Микић.

Додаје да покушавају да пронађу кључ за глумачку инспиративност, додатну креацију и исказ, када се суоче с оваквим методом „финансијског упросечавања”. Каже да јако воли позориште и рад с колегама, а у таквој ситуацији увек у свој театар „долазите с неком новом надом и инспирацијом да се поклоните богињи Талији”.

– У том односу свакодневног рада на неком од пројеката постоје узлети. Јављају се падови. Никада нисте сигурни да ће све увек испасти најбоље, али ја увек долазим с најбољом амбицијом да дам оно најбоље што знам и умем. Тако смо и радили с Егоном Савином на „Народном посланику”. Поготову што је он од самог почетка знао све што хоће, а чини ми се и колики су наши капацитети да одговоримо његовом задатку – признаје наш саговорник.

У разговору не успевамо да се не дотакнемо оне универзалне вечитости да је Балкан као регион на географској ветрометини увек потенцијално „буре барута” и улоге позоришта у свим овдашњим поделама и не тако давним трагедијама.

– Моја тачка ослонца је да ниједна представа не може да промени свет. Представа се деси и прође кроз публику и њен осећај за живот с којим се суоче с глумцима на сцени. Са поруком која из позоришта долази као универзална, поучна, хумана, тера на реакцију, неке промене или бољитак... Уколико она постигне и кап минималности, то је успех.

Свуда око нас је „бучна досада” нетолеранције, сукоба, погибија, глади на глобалном нивоу, која нас се само (ин)директно дотиче, а као да смо је већ видели у нашем „ружном сну” из прошлости.

– Наше оружје је позориште. Ми други начин борбе немамо. Ми смо ту да упозоримо, да дијагностикујемо стање, укажемо на добре и лоше људе. Култура и театар као њен део, уз филм, књижевност, музику, сликарство, тај је „планетарни уређај” што шаље увек универзалну и важну поруку која, нажалост, често заврши у некој глувој соби где седе они који одлучују о нашим судбинама – каже Александар Микић.

Дуковски као одбрана за македонски позоришни текст

– У нашој земљи имамо мањак домаћих драмских текстова. Имали смо Горана Стефановског раније, сада је ту само Дејан Дуковски и тек покоји млађи аутор, који ипак тешко добија шансу да се његов текст игра. Македонски народни театар игра шаренолики репертоар, најчешће од домаћих и страних класика. Тако сада радимо на једном тексту Максима Горког – каже за „Политику” Александар Микић.