Глас Театра слободе у Палестини

Специјално за „Политику”
Џенин – За позориште младих у избегличком логору Џенин у Палестини први пут сам чула када ме је француска асоцијација „Пријатељи Театра слободе из Џенина” позвала да погледам вишеструко награђени документарни филм „Арнина деца”. Шок је био јак. Почетак филма приказује блокаду логора и једну уморну, болесну жену, без косе, са палестинском марамом на глави, како протестује против блокаде логора на веома прометној раскрсници.

У истом кадру џипови израелске војске неометано јуре око ње.

Жена је Арна Мер Камис, израелска пацифисткиња из генерације оних које су учествовале у стварању државе Израела након чега је у својој домовини започела кампању за мир, правду и права човека којој је посветила читав свој живот. То је, уједно, значило да је дуги низ година деловала и отворено се залагала за права Палестинаца.

Током прве Интифаде (побуне са камењем) и након што је израелска војска затворила школе, Арна Мер је у избегличком логору установила врсту помоћног образовног система. Осетила је потребу да управо у Џенину оснује центар за децу трауматизовану свакодневним насиљем.

Године 1988. долази на идеју да оснује организацију „Брига и учење” која треба да одговори њиховим потребама. За рад на том пројекту,1993. године, добила је Алтернативну Нобелову награду за мир у износу од педесет хиљада долара. Новац од своје награде искористила је да подигне дечје позориште у логору. Терапеутски рад је помогао деци да изразе своје дубоке фрустрације, бес, горчину и страх и да се суоче са њима. Овим начином, она су успела да унесу „сунце у палату” о чему говори њихов први позоришни комад. Позоришна трупа добија још већи елан када се Арни придружио син, Ђулијано Мер Камис, познати израелски глумац и режисер, аутор потресног документарца. Рођено је право позориште под именом „Театар слободе”.

У филму који је у Немачкој 2004. године проглашен за најбољи документарни филм, Јусеф ће 2001. године починити самоубилачки атентат, један други младић, Ашраф, погинуће 2002. у сукобу са израелском војском, а Ала ће 2003. бити убијен након што је једно време командовао групом која је пружала оружани отпор у избегличком логору. Као деца, они су, као и многи други, били талентовани глумци позоришне дружине коју аутор документарца, Ђулијано Мер Камис, прати читав низ година снимајући њихов и свој рад на бројним пробама и представама.

Арна је умрла 1995. године, рад Театра се још кратко време наставио под Ђулијановим руководством да би се угасио са почетком друге Интифаде, у којој је израелска војска бомбардовала логор тешком артиљеријом и убила притом више десетина цивила међу којима много деце. У разрушеном логору је све замрло, једва да се и живот одржао.

Бескомпромисна палестинска борба приказана у филму неизбежно изазива контрадикторна реаговања. Сликајући трагични групни портрет као директну последицу окупације, овај редак и снажан филм сведочи о једној изгубљеној генерацији Палестинаца. Све до 2005. године.

(/slika2)Арнин ентузијазам инкарнирао се у лику младог Јонатана Станчака, сина пољског Јеврејина и Израелке, који је из Шведске, земље у којој је рођен и одрастао, стигао у Палестину са хуманитарном организацијом која се брине о деци параплегичарима. Случај је хтео да се сретне са Закаријем Зубеидијем, вођом бригаде мученика Ал-Аксаи некадашњим глумцем аматером из Арнине групе. У разговору који су водили у затвору, Зубеиди је инсистирао на улози културе у избегличком логору, као једином изласку из зачараног круга. Уз Ђулијанову помоћ, Јонатан успева да поново отвори „Театар слободе” у фебруару 2006.

Станчака сам упознала прошле зиме у Палестини са једном групом путника. Са поносом нам је показао планове за реновирање позоришта. Радови на преуређењу сале, проширењу сцене и улепшавању фасаде били су у припремној фази, и требало би да теку у више етапа. Међу донаторима су удружења из неколико европских земаља и Јужне Америке. Сазнали смо да је Питер Брук, директор париског позоришта Буф ди Нор, поклонио Театру двадесет хиљада евра.

„Театар слободе” је жила куцавица логора Џенин, његова јавна сцена, једини простор отворен за све. Култура овде има задатак да преиспитује, критикује, супротставља се тоталитаризму и фундаментализму. Године 2007. позориште је окупило 15000 гледалаца и приказало 80 представа. Многа аматерска позоришта из Европе, али и бројни професионалци из света долазе да понуде своју помоћ. На репертоар за 2008стављено је и једно дело аутора из бивше СФРЈ. Реч је о позоришном комаду „Ромео и Ђулијета из Сарајева” Јасенка Селимовића који живи у Шведској.

Театар практикује две врсте програма: мултимедијални и сценски. Овај други нуди психодраму (терапију драмском уметношћу која треба да омогући лечење психолошких траума), циркуске акробације, палестинске фолклорне игре (дипка), професионално усавршавање техничара за продукције спектакла, сценографију, звук и осветљење. Мултимедијалне активности дају могућност младима да се баве реализацијом краткометражних филмова (неке смо и сами видели), да креирају сајтове на Интернету, да се баве новинарством и фотографијом. Педагошки рад се обавља у два узраста, од осам или девет до 14 година и од 15 до 20. Мање од половине чланова чине девојке, па педагози са великим напором настоје да очувају њихово присуство и после навршене шеснаесте године када их обично родитељи повлаче у куће.За све који желе да сазнају о томе нешто више, активности Театра се могу погледати на сајтуwww.voices.ps