Кад Москва нуди више

У прошли петак, 9. јануара, док је пола Европе са зебњом очекивало расплет руско-украјинског спора због гаса, у Вашингтону је потписан документ о стратешкој сарадњи између САД и Грузије. Документ су потписали дотадашњи амерички државни секретар Кондолиза Рајс и шеф грузијске дипломатије Григол Вашадзе. У тексту споразума наведене се уобичајене фразе о пријатељству две земље, намери САД да чувају суверенитет и територијални интегритет Грузије, о демократији, безбедности, економској помоћи... Укратко, све оно што прија ушима житеља једне мале државе у контактима са светском велесилом.

Ипак, неке ствари су морале да буду „заобиђене“. Мисли се, пре свега, на евентуално инсталирање америчких војних база у бившој совјетској републици и на јаснију дефиницију сарадње две државе на војном плану. Уместо тога стоји реченица о „намерама да се разради структурни план за јачање оперативне сарадње и потенцијала између НАТО-а и Грузије“. Чланство кавкаске републике у алијанси, такође, остаје само као жеља за будућност... У ситуацији када представници грузијске опозиције оптужују председника Михаила Сакашвилија да неодговорно отвара пут америчком војном присуству на Кавказу, а Кондолиза Рајс броји последње дана на садашњој функцији – више и није могло бити учињено.

Американци лоши гости

Одлука о „учвршћивању пријатељства“ две земље, и поред чињенице да нова администрација у Вашингтону још није јасно назначила своју будућу међународну политику, ипак није без мотива. Наиме, према писању руских медија, америчка војна база Ганси, која тренутно функционише на територији међународног аеродрома „Манас“ у Бишкеку, престоници Киргизије, дакле на сасвим другом крају света, требало би у најскоријој будућности да буде затворена. Подсетимо се, Американци су се овде инсталирали крајем 2001, непосредно после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон изведених 11. септембра исте године. Било је то време опште осуде талибанског режима у Авганистану који је означен за главног кривца поменутих напада.

Киргизија, коју од Авганистана дели тек територија Таџикистана, а будући и сама чланица тада формиране антитерористичке коалиције, великодушно је за борбу против највећег зла данашњице понудила коришћење свог главног аеродрома. Тренутно се у бази Ганси налази око хиљаду америчких војника и више војнотранспортних летелица. Према подацима из САД, Вашингтон Бишкеку, у име накнаде, исплаћује годишње око 150 милиона долара.

Али како је протицало време, а авганистанска операција све више западала у безизлаз, добра воља киргиске владе доведена је у искушење. Посебно зато што се испоставило да сарадња са Американцима није тако профитабилна како се у почетку рачунало. Сем тога, страни војници се нису показали баш као ваљане комшије. Томе су, пре свега, допринели инциденти у које су били уплетени амерички војници, а који су се у више случајева завршили погубно по домаћине.

Председник Киргизије Курманбек Бакијев – свестан да се заједничко међународно војевање против глобалног тероризма, барем оног у његовом најближем комшилуку, све више претвара у крајње баналан и неисплатив америчко-авганистански рат – окренуо се традиционалном савезнику Москви. У Кремљу су били спремни на овакав след догађаја и понудили су бившој совјетској републици помоћ од две милијарде долара. Три стотине милиона у виду изузетно повољних кредита и још 1,7 милијарди директних инвестиција под комерцијалним условима.

Русија је ту, преко границе

Гледајући на географску мапу, тешко је наћи неку посебну везу између европске Грузије и централноазијске Киргизије, смештене уз саму границу са Кином. Ипак, две земље повезују многе заједничке ствари: прво, обе су деценијама биле у саставу некадашњег Совјетског Савеза, друго, обе су (заједно са Украјином) са мање или више траума прошле кроз амерички експеримент такозваних обојених револуција (2004–2005). Грузија кроз „револуцију ружа“, Киргизија кроз „револуцију лала“. Треће, што је и најважније, у Москви на обе државе и данас гледају као на своју историјску сферу утицаја и не показују много жеље да такво мишљење скоро мењају.

Грузија се у својој спољној политици ослонила искључиво на Вашингтон, и то се испоставило као приличан промашај. Русија је ипак ближе, одмах ту преко границе, што је и показала у петодневном августовском рату који је влади у Тбилисију само натоварио нове невоље. Сличну судбину, мада у другом облику, доживљава ових дана и Украјина.

Изгледа да у Киргизији не желе да иду истом стазом. Уосталом, као што рекосмо, до сада од сарадње са САД у Бишкеку нису имали неке велике користи. Москва нуди више, а у околностима светске финансијске кризе две милијарде долара, на нешто мање од 5,5 милиона становника, није баш безначајна сума.