Турци на Косову граде велику фабрику муниције

Турска и нова влада у Дамаску имају блиске међусобне односе и сарадњу у свим областима као да су иста држава. То је могло и да се очекује пошто је Анкара одиграла пресудну улогу у свргавању председника Башара ел Асада крајем прошле године. Тада је на власт дошао Ахмед ел Шара који је пре тога годинама био на листи најтраженијих терориста на Блиском истоку за којим је Америка била расписала потерницу од десет милиона долара.

Када се све то има у виду онда није изненађење што је Дамаск ове недеље признао самопроглашену владу Албанаца на Косову, коју председник Реџеп Тајип Ердоган безрезервно подржава од првог дана.

Када је 2008. године Приштина прогласила своју државу, Турска је била прва земља, уз Америку и Авганистан, која је успоставила односе са албанским сепаратистима. Приликом посете Призрену 2013. године, Ердоган је то отворено објаснио: „Косово је Турска, Турска је Косово”. Порука је била јасна. То је изазвало оштре критике у Београду.

Анкара сада има блиске односе и веома развијену војну сарадњу са режимом у Приштини. То је недавно потврдио и Албин Курти који је изјавио: „Добили смо од Анкаре хиљаде дронова”.

Медији у Истанбулу последњих дана откривају да се војна сарадња Анкаре и Приштине и даље проширује. Турска државна фирма „МКЕ” је на Косову почела да гради велику фабрику муниције у којој ће се обучавати и домаћи радници. Она ће бити готова идуће године и снабдеваће и земље у региону, тврди влади блиски истанбулски дневник „Дејли сабах”.

Анкара и са Дамаском сада има веома блиске односе и сарадњу у свим областима укључујући и армије две земље као да је Сирија у међувремену постала 82 турска провинција. Последњих дана у Анадолији је почело школовање питомаца и обука сиријских официра у више места, сазнаје истанбулски „Хуријет”. Позивајући се на изворе у Министарству одбране, Ердоган је на почетку своје владавине имао блиске односе и са бившим сиријским председником Асадом, једно време су чак били и кућни пријатељи. Али у политици нема љубави, постоје само интереси. Све се преокренуло када је 2011. године у Сирију стигло „арапско пролеће”. У Анкари су исхитрено проценили да су му дани одбројани, да ће Асад врло брзо доживети судбину Моамера Гадафија у Либији и Хоснија Мубарака у Египту и окренули су му леђа. Он се, међутим, уз помоћ Русије и Ирана све до скоро одржао на ногама. Анкара га је коначно оборила у децембру прошле године уз помоћ радикалних исламиста који су сада на власти.

Ердоган, који од како је учврстио позиције у земљи, последњих година покушава да се наметне као заштитник муслимана у свету: од Газе, преко Кипра, Крима до Косова и Босне. У оквиру Организације за исламску сарадњу (ОИЦ), која окупља 57 муслиманских држава, он изнова покушава да убеди све земље да признају самопрокламовану државу на Косову, али засад до краја у томе не успева. Анкара такође води кампању да албанским сепаратистима у Приштини, отвори капије НАТО-а, Унеска, Интерпола и других међународних организација.

Најновији развој око Сирије још једном потврђује да у политици често нема сталних принципа, постоје само стратешке игре. Истанбулски медији тврде да ће идуће недеље Доналд Трамп у Белој кући примити самопроглашеног председника Сирије који се, док је био на листи терориста, звао Абу Мухамед ел Џолани. До пре десет месеци то је било незамисливо. Он је годинама било на листи терориста, пошто је био близак Ел Каиди, Ел Нусри и другим милитантним групама. Он је у међувремену променио име и назив своје радикалне групе која се годинама звала Хајат тахрир ел шам (ХТС). У Вашингтону очигледно и на тај начин покушавају да амортизују присуство и утицај Ирана, Русије и Кине у немирном региону Блиског истока, поготово што Москва још увек у Сирији има две војне базе.