Српско духовно и културно наслеђе на Косову и Метохији, материјализовано у хиљадама сакралних објеката различите врсте и степена очуваности, од цркава и манастира, преко капела, гробља и црквишта до већ тешко препознатљивих камених белега некадашњег богатог државног и друштвеног живота једне напредне заједнице, својеврсна је непомерљива и речита тапија нашег историјског, али и савременог и свевременог права на колевку која се детету може силом отети, али не и дубински у души отуђити. У својој чувеној књизи „Косово – опис земље и народа” (1902) Бранислав Нушић, који није био само дипломата на служби у том балканском делу Османског царства већ и пажљиви и проницљиви посматрач српских крајева под туђинском влашћу, записао је, поред осталог: „Неколико знатних манастира, задужбина великога српског доба и безброј црквених развала око којих се вију хиљадама народних предања били су у овоме крају најбрижљивији чувари вере у народу.”

„Иначе је тих развала”, наставља Нушић, „пуно у свакој гори, крај сваког потока и у сваком селу и док на тим развалинама лежи и последњи камен на камену, народ их не заборавља; збира се крај њих; служи службу, моли се Богу и лечи се на њима. Манастири, цркве и црквишта били су, дакле, чувари вере, јер то њени пре(д)ставници никада нису хтели или могли да буду.” Објашњава, затим, мудри Нушић да туђе, грчке владике, са својим фанариотским васпитањем, српске светиње нису у пуној мери осећале својим, док је наше свештенство усрдно испуњавало своје позвање, вршило пастирске дужности, читало молитве и служило службе, али му плећа бејаху нејака да понесе сав терет одбране народне судбине. „Па ипак се вера”, наставља Нушић, „у ономе делу у којем се одржала, одржала у свој чистоти и потпуности. Она је сачувала у себи свест о народности да га преда познијим, данашњим нараштајима који већ, поред вере, исповедају јавно и гласно и народност.”

Писано је ово почетком минулог века, а од тада, као и пре тога, од османског доба, чињено је све да једнога дана на развалинама православних српских светиња не остане ни камен на камену. Разумљиво је зашто су свим српским непријатељима и узурпаторима њихове свете земље те камене тапије биле трн у оку и зашто су на све могуће начине настојали да их са ње уклоне, а успомену на њихово постојање избришу. Ипак, после више од једног века од Нушићевог сведочења, те тапије одолевају, иако под све већим, подмуклијим и перфиднијим притиском.

Пишући 1988. године у „Књижевним новинама” о Светим архангелима, раскошној задужбини цара Душана, Петар Шарић подсећа на то да су Турци тај манастир најпре опљачкали и срушили, али да је оно што се тада догађало са целим тим комплексом (на којем су после Другог светског рата обављени обимни конзерваторски радови), „много ружније и тужније од некадашње пљачке и рушења: чобани Албанци ту напасају своју стоку и туристи, једнако у цркви и око ње, морају најпре да пазе да не нагазе на сточни измет”. Свети архангели се могу разумети и као метафора стања укупне наше духовне и културне баштине на Косову и Метохији, односно на територији међународног протектората, а за многе у свету, па нажалост и код нас, „независне државе Косово”. Али сточни измет, што је такође могуће схватити као метафору ширег значења, не може трајно загадити светост наших камених тапија на заветну српску земљу, што није никаква испразна порука у духу губитничких, самозаваравајућих даворија, већ истина коју је оверила прошлост, а свакако ће, упркос свему, и будућност. Наравно, то умногоме зависи и од нас, међу којима не би смело бити прикривених „фанариотских” склоности. А има их. Не треба гајити илузије да је држава Србија данас у стању да адекватно заштити српско духовно и културно наслеђе на КиМ, јер није делатно присутна на том делу своје територије. То, међутим, не значи да се и у садашњим, крајње неповољним околностима сме бацити копље у трње. Уосталом, ничија није до зоре горела. А свете камене тапије умеју да чекају...

Шта све косовски Шиптари (од 1968. године политичком одлуком Албанци) деценијама, а посебно интензивно од деведесетих година, уз подршку својих иностраних покровитеља и савезника, нису предузимали да се обрачунају са материјалним и нематеријалним показатељима српске духовне и културне укорењености на КиМ. Кад би се указала погодна конјунктура, рушитељски и погромашки су насртали на православне светиње и вернике, систематски су вршили, и врше, повремене ситније нападе на црквене објекте, свештеничке и монашке заједнице, спроводили, и спроводе, перманентну опструкцију свих мера којима би се, на основу закона, чак и косовских, обезбедио њихов подношљивији, правно регулисан положај... Пошто цркве и манастире нису могли уклонити са лица земље, одавно су развили читав псеудонаучни и фалсификаторски наратив о њиховом наводном албанском пореклу, тј. изграђености на рушевинама некаквих измаштаних албанских, претежно католичких храмова, да би кренули и у институционално посезање за нашим светињама конструисањем тезе о томе да би оне логично требало да припадају косовској „албанској православној цркви”. Камене тапије, међутим, и даље достојанствено, смерно, али пркосно одолевају. С обзиром на то да се четири српске православне светиње универзалне вредности налазе на Унесковој листи светске културне баштине у опасности, а да није тешко схватити о каквој је опасности реч и ко их угрожава, приштинској узурпаторској дружини ова специјализована агенција УН за образовање, науку и културу постала је приоритетна и опсесивна мета. Прво су, заједно са представницима неких западних земаља, покушали да се име Србије, као државе уписнице тог културног добра, избрише из регистра Комитета за културно наслеђе, у чему су, делимично и услед нашег немара, у једном тренутку готово и успели. Пошто им ово није пошло за руком, усредсредили су се на настојање да по сваку цену буду примљени у Унеско, иако за то не испуњавају ни формалне, ни суштинске услове. Тиме би добили надлежност над нашом духовном и културном баштином у покрајини, коју сматрају својом државом, са свим замисливим тешким последицама по то непроцењиво општецивилизацијско и српско национално благо. Вођена је бесомучна и безочна кампања да се Приштина прогура у Унеско, али је Генерална конференција Унеска пре равно десет година тај захтев без преседана ипак одбацила. До сада није обновљен, што сведочи да су наше камене тапије одбиле још један беспримерни насртај на свој и наш идентитет.

Сад је у моди покушај нове преваре. Западни тутори су поучили албанске лобисте да би међународна заједница, па и Унеско, у садашњим околностима свеопштег релативизовања сваке традиционалне, а посебно националне припадности, можда имали више слуха за фингирање цивилизацијске широкогрудости, према којој није важно да ли је културно наслеђе албанско, српско или турско, односно хришћанско или исламско, већ да га треба схватити као заједничко добро свих грађана „државе Косово”. А она би се о њему, кажу, одговорно и у целини мајчински старала. Није него...

Свете камене тапије, за које се вреди борити свим средствима и путевима, што нам их савременост ставља на располагање, а којих је више но што нам се може чинити, од чврстине су коју је Ђура Даничић обећао теменима оних што у разним временима о њих челима упорно ударају.    

* оријенталиста, дипломата, бивши амбасадор Србије при Унеску

Црква Богородице Љевишке

Црква посвећена Успењу Богородице у Призрену, задужбина краља Милутина, настала је 1306/1307. презиђивањем од темеља старе тробродне богомоље. Била je главна црква Призрена, важног трговачког средишта и чворишта путева за Пећ, Тетово, Скопље и Зету. Главни архитекта храма, протомајстор Никола и главни сликар, протомајстор Астрапа градили су и живописали ову цркву. Храм са пет купола, којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник, стремио је високо изнад кућа Призрена. Керамички умеци на фасади у виду полукругова или исечака круга, меандра, цветова, звездица и глава животиња наглашавају отворе грађевине или попут натписа водоравно теку дуж апсиде. Из тог најстаријег периода сачуване су фреске са српским натписима: „Богородица са Христом Крмитељем” (Хранитељем) и композиције „Свадба у Кани” и „Исцељење слепог”.

Црква Богородице Љевишке је опустела после сеоба Арсенија Трећег Чарнојевића и Арсенија Шакабенте. Турци су је 1756. претворили у џамију и добила је назив Атик, односно Џума-џамија. После ослобођења Призрена 1912, поново постаје хришћански храм. Фреске, које су Турци прекрили дебелим слојем малтера, откривене су приликом истраживања и конзерваторских радова 1950–1952. Богородица Љевишка први је очувани споменик дворске сликарске радионице краља Милутина и уједно први споменик на којем се у Србији представљају светитељке – по лепоти издваја се Света Варвара. После доласка Кфора 1999, црква је закључана, опасана бодљикавом жицом и окружена обезбеђењем међународних трупа. У погрому марта 2004. запаљена је изнутра, олтарски простор је оскрнављен, а часна трпеза разбијена. Фреске су претрпеле велика оштећења. На листи Унеска Богородица Љевишка налази се од 2006, као део светске културне баштине у опасности.

Манастир Грачаница

На месту цркве Липљанске епархије краљ Милутин подигао је 1321. последњи од 14 великих манастира, зиданих током његове владавине (1282–1321). Посвећен Успењу Пресвете Богородице, кроз историју је постао веома важно културно уточиште, а у њему се налазила и прва штампарија у тим крајевима. Изгледу грађевине који на посматрача оставља снажан утисак величине и стамености допринела је и упечатљива фасада од правилних тесаника камена, прекинутих низовима опека. Наглашена висина грађевине, као и њене бочне куполе, параклиси и галерија били су изазов за врсне фреско-писце из Солуна – Михаила и Евтихија – који су живописање завршили 1321. године.

У припрати је први пут приказана лоза Немањића, а ту се налази и последњи од 15 портрета краља Милутина, колико их је за живота насликано и сачувано, као и најбоље очуван од три портрета његове супруге Симониде. Инспирисан овом фреском, песник Милан Ракић написао је најлепше стихове о овој српској краљици.

Храм који је један од најлепших споменика српске средњовековне уметности налази се у истоименом насељу, недалеко од Липљана. После паљевина и похара у време турске власти, васпостављањем Пећке патријаршије, почиње физичка и духовна обнова Грачанице, чија је црква око 1620. покривена оловним кровом. По завршетку Другог светског рата у манастир долазе монахиње, које успевају да га обнове. Данас је тамо око 20 монахиња, које се баве пољопривредом, ратарством, иконописањем и везом. Седиште Епархије рашко-призренске пресељено је 1999. из Призрена у Грачаницу и манастир поново постаје духовни центар и светионик за Србе који живе на Космету. У јулу 2006. Грачаница је уврштена у Унескову листу светске културне баштине и на листу светске баштине у опасности.

Манастир Пећка патријаршија

Комплекс православних цркава у долини Пећке Бистрице духовно је средиште и маузолеј српских архиепископа и патријарха од 13. века. Чине га Храм Светих апостола (подигнут пре 1234), Храм Светог Димитрија (1320), Богородичина црква (после 1330), Храм Светог Николе (1337) и заједничка припрата. Године 1346. српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије и из Жиче премештена у Пећ. После уједињења СПЦ, у манастиру је 1924. устоличен патријарх Димитрије, први поглавар обновљене српске патријаршије. Од тада се сви изабрани српски патријарси устоличавају у овој светињи.

У манастирској ризници налази се и најстарије сачувано звоно са ћириличним ктиторским натписом, изливено у бронзи, које је 1432. даровао властелин Родоп. Поред вредних икона, посебно је значајна збирка старих рукописних и штампаних богослужбених књига и дела примењене уметности од 14. до 19. века.

Посебно место, украшена и окићена дукатима захвалних верника, заузима икона Богородице Пећке – Ипекске, коју је по предању насликао Свети апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији, крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, а 898. је послата на Крим, у Херсон. Њу је тамо дочекао руски кнез Свети Владимир, који се пред њом крстио и отпочео с крштавањем руског народа. Икону је од цариградског патријарха добио на благослов Свети Сава, када се хиротонисао и донео је у Србију. Турци су се према овој икони односили са поштовањем, а Албанци који су чували патријаршију према Богородици Пећкој гајили су страхопоштовање.

Манастир Пећка патријаршија налази се на Унесковој листи светске културне и природне баштине, као и на попису светске баштине у опасности.

Манастир Високи Дечани

Гробна црква и задужбина краља Стефана Дечанског, чије је подизање започето 1327. Након смрти краља Стефана 1331. године, који је ту и сахрањен, бригу о градњи преузима цар Душан до окончања 1335. Петобродна црква, грађена у духу Рашке школе, највећа је богомоља подигнута у средњовековној српској држави (отуд епитет „високи” у називу). Као ретко где, српска средњовековна уметност је овде направила велики искорак ка романичкој и готичкој уметности. Посебно се истиче вредност два предмета из тог периода – дрвеног престола и саркофага краља Стефана Дечанског.

Овај храм, посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем, фреско-писан је од 1337. до 1348. Од икона најдрагоценије су оне које је крајем 16. века насликао монах Лонгин. Фреско-живопис броји више од хиљаду појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији.

Манастир се налази у удолини поред речице Дечанска Бистрица, југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Од 1999. је под сталном заштитом припадника Кфора. Упркос томе, у неколико наврата Албанци су га гађали минобацачким гранатама (2000, 2004. и 2007. године), а на зидовима су исписивали увредљиве и претеће графите. На Унескову листу светске културне и природне баштине уписан је 2004, а две године касније и међу објекте угрожене светске баштине. Налази се и на листи најугроженијих локалитета културног наслеђа Старог континента, коју је сачинила паневропска федерација за очување културног наслеђа „Европа ностра”.

Хронологија дипломатске битке у Паризу

Дарко Пејовић

11. септембар 2015 – Албанија је званично поднела захтев Извршном савету Унеска да на заседању Генералне конференције у Паризу (3–18. новембар) тзв. држава Косово буде примљена у пуноправно чланство Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. Захтев су подржале 44 земље чланице од укупно 195.

15. септембар 2015 – Свети синод Српске православне цркве упутио је отворено писмо Ирини Боковој, генералном директору Унеска: „Ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост, ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у Унеско. […] Свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права”, наведено је у закључку.

11. октобар 2015 – Премијер Александар Вучић упутио је писмо свим чланицама Унеска, у којем је изразио забринутост због захтева за пријем Косова у чланство Унеска. „Будући да се Косово не може сматрати државом као субјектом међународног права, евидентно је да нису испуњени елементарни услови за разматрање било ког питања у вези са пријемом Косова у пуноправно чланство Унеска. Приштина нема ни морално право да тражи чланство у Унеско, јер је својим чињењем у претходном периоду недвосмислено демонстрирала да нема ни способност, ни вољу да испуни обавезе које произилазе из чланства у овој организацији. Са циљевима Унеска несумњиво је неспојиво намерно, систематско, вандалско уништавање културних и историјских споменика својих суграђана, који датирају још из 11. века”, наведено је, између осталог, у Вучићевом писму.

21. октобар 2015 – Извршни савет Унеска подржао је захтев Албаније (27 гласова за, 14 против и исто толико уздржаних). Представници Русије и Кубе, уз подршку Индонезије, покушали су да одложе изјашњавање, али је председник Извршног савета тај захтев одбио, наводећи да је иницијатива закаснела. Образлажући одлуку да препоручи Генералној конференцији да прими тзв. Косово у чланство Унеска, Извршни савет је као аргумент навео да „Косово прихвата устав те организације и да је спремно да испуњава обавезе које проистичу из чланства и учествује у трошковима”.

Уследиле су недеље интензивних дипломатских активности Београда, како би се чланице Унеска упознале са чињеницом да су се верски објекти и православна материјална култура на КиМ нашли на удару Албанаца одмах после распоређивања међународних снага у јуну 1999, а да су били мета разарања и током погрома у марту 2004. Уз то, власти у Приштини континуирано су шириле пропагандни наратив да су средњовековни српски православни манастири заправо албански (или чак илирски) и да су их Срби насилно заузели.

9. новембар 2015 – На пленарној седници Генералне конференције Унеска у Паризу, о пријему тзв. Косова гласало се након што је претходно одбијен предлог Србије да се ова тачка скине са дневног реда. Пребројавање је показало да предлог Албаније нема потребну двотрећинску подршку укупног броја чланица: за пријем су биле 92 државе, 50 против, 29 је било уздржано, док њих 15 није приступило гласању. „Ово је праведна и морална победа у скоро немогућим условима, када често оно што је исправно не може да рачуна на подршку већине”, изјавио је после гласања у Паризу председник Томислав Николић. Друга страна није крила разочарење – Иса Мустафа, тадашњи тзв. премијер Косова, изразио је „дубоко жаљење због недостатка међународног консензуса”, оптуживши Србију да је „водила расистичку кампању против Косова”.

Привремене институције у Приштини тада су најавиле да од пријема у Унеско неће одустати, међутим, кандидатуру коју су спремале да поново истакну 2017. године повукле су у последњем тренутку.

Баштина човечанства у опасности

Манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Црква Богородице Љевишке културна су добра на територији КиМ уписана на Унескову листу светске културне и природне баштине, под обједињеним називом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији”. Како је образложено, ови објекти представљају врхунац византијско-романичке културе, са јединственим стилом фреско-сликарства, који се развио на простору Балкана између 13. и 17. века.

Манастир Високи Дечани је први уписан на листу 2004, а две године касније уписана су и преостала три здања. Уједно, све четири грађевине стављене су на попис светске баштине у опасности, као једине угрожене на тлу читаве Европе. Тај статус им је Комитет Унеска продужио крајем јула прошле године, а као разлог наведена је „политичка нестабилност на КиМ”.