Трагање за људима

Друго сценско читање драмског текста „Режим исцељења” Тање Шљивар, најављено као особени наставак „Режима љубави”, очекивано се разликује од првог тумачења редитеља Бојана Ђорђева у Хрватском народном позоришту у Вараждину, одиграног на 69. Стеријином позорју, као и на гостовању у Атељеу 212. Очекивано јер је реч о врло неконвенционалном тексту који рачуна на бескрајне слободе сценске интерпретације.

Нову представу, у режији Ђорђа Нешовића, карактеришу продорнија пародична значења, интензивнији комички ефекат, снажнија аутореференцијалност, као и упадљива отвореност према гледаоцима. Ову формално и стилски сложену драму, фрагментарне структуре, непостојаних ликова и нелинеарне нарације, која одсликава отуђење људског бића у једном суморном, (пост)апокалиптичном свету, Нешовић поставља сценски разгранатије и жовијалније, и брехтовски, у погледу односа глумаца према улогама које играју, као и према публици. Пре формалног почетка извођења на сцени, док улазимо у салу, актери обучени у некакве скафандере нас у тишини дочекују у фоајеу, а касније, током представе, више пута нас увлаче у њен ток, постављају нам различита питања, моле нас да им протумачимо значења тарота, или нас подстичу да са њима хорски узвикујемо пароле, на пример „Го Веган” итд. То све има и врло комично (пратеће) дејство, поред основног циља, проблематизације и разобличавања савремених друштвених појава, стереотипа и трендова живљења, али и критичког ангажовања гледалаца.

Непосредну игру глумаца на сцени допуњују три екрана, где се приказују изазовни различити снимци, често ироничних значења, на пример, када емитују умирујуће призоре природе, као пратњу медитативним приказима радње, потребе протагонисткиње за исцељењем, уроњене и у заносне мирисе оријенталних штапића, или различите инкарнације савремених гуруа који обећавају помоћ и мир напаћеним душама, а они имају и посебан комички смисао јер их представљају изобличена лица глумаца у представи (видео-радови Милорад Савановић). Подстицајни су и повремени натписи на екранима, који продубљују брехтовска значења аутореферентности, односно освешћивања извођења као таквог, што указује на специфичан, истраживачки и вишезначан, однос аутора представе према полазном драмском тексту. Поред занимљиво коришћених екрана, сценографија Ларе Бунчић је помало гломазна, а може се рећи, недовољно искоришћена; позорница је затрпана степеницама, цевима и другим кабастим елементима. Костим Маје Мирковић и Биљане Тегелтије Бојанић је, с друге стране, изузетан, богат, размаштан и промишљен у стилизацији, одговарајуће прати бројне промене ликова и распарчане призоре радње, имајући повремено и комички ефекат због неочекивано расцветане маштовитости (на пример, бодљикави костим Вируса, кога иначе посебно шармантно и дирљиво представља Марко Грабеж).

Игра глумаца је овде, такође, другачије обликована него у првом читању текста (тамо је било пет, а овде четири извођача). Наталија Степановић, Драгана Ђукић, Иван Јевтовић и Марко Грабеж вешто и посвећено граде мозаик једног (пост)апокалиптичног света, где је стабилан само лик протагонисткиње, пацијенткиње (Степановић), док остали епизодично представљају фрагменте ликова нутрициониста, биоенергетичара, љубавника, астролога, попова итд. Њихова игра у највећој мери израста из тла стилизације и одсуства психологизације, што се између осталог може разумети као знак отуђености и усамљености у том (нашем) обезљуђеном свету. На тај начин се успоставља и изразито ироничан, субверзиван однос према апсурдима таквог постојања, пројекцијама наших дубоких страхова од болести, старења, самоће, смрти, и истовремених покушаја да пронађемо решење, или ослобођење, у загрљају алтернативне медицине, на пример.

Искорак из таквог, до тада уједначеног и доследног стила игре, стиже при крају представе, када глумци наступају у сведеном костиму, реалистички; ова промена (непотребно) збуњује гледаоца, нарушавајући помало до тада специфичан „склад несклада”. Након тога се враћају на ранији стил игре, у завршном хорском извођењу, када се заиста снажно, продорно, без даха, као да је у питању мантра, као да од тога зависи судбина света, изражава потреба за (изгубљеном) међуљудском блискошћу, између осталог.